Muzički dokumentarci, biografije, intervjui

[Vjetar]

Ovo je neiscrpna tema, obzirom na broj filmova koji su snimljeni o muzičarima, bendovima i njihovim karijerama. Nije mi to čudno, jer velika većina uspješnih, dugoročnih muzičara ima jako zanimljive životne priče. Sam proces nastanka svakog albuma zna biti jako zanimljiv, jednako kao i priče sa turneja i ostalo vezano za život jednog benda ili muzičara kao pojedinca.
Samo o Pink Floyd-u postoji na desetine dokumentaraca koji obrađuju njihovu priču, ali nisu samo oni zanimljivi. Meni je interesantna skoro pa svaka ta priča, nevezano za žanr ili podneblje. Film o Arsenu Dediću - Moj zanat je odličan, ali ja ga nisam uspio pronaći nigdje na netu. Gledao sam ga kad je emitiran na tv-u. Ali ne samo on, sve zvijezde (sa ili bez navodnika) sa ovih prostora sa karijerama od više decenija bi trebale da imaju svoje biografije zadokumentovane nekim filmom, od recimo Muharema Serbezovskog, pa do Gorana Bregovića i sličnih. Koliko god ja ili vi ne voljeli nekoga od njih, ti ljudi su proživjeli jako zanimljive živote i prepuni su priča i doživljaja koje bi bilo zanimljivo čuti. Ne znam ima li šta o Džoniju da je urađeno na iole kvalitetan (u kinematografskom/dokumentarističkom smislu) način, jer recimo o njemu bih rado pogledao priču.
Šteta je što mnogo njih umre prije nego što neko prepozna potrebu da se dokumentiraju te priče i onda se posthumno sklapaju kolaži koji bez samog muzičara da priča o tome, ne izgledaju ni blizu tako dobro.

No dobro, evo za početak, šta drugo nego - Pink Floyd

[Wall-e]

O Queenu ima puno isto. Ovaj iz dva dijela je među boljim.

[Vjetar]

Ovaj je odličan i obrađuje proces nastanka pojedinih pjesama na albumu.

[Boki]

[Vjetar]

Tužna je Amy-na priča...

[Vjetar]

[Ton]

Dobar

[laganini]

Ovo je neiscrpna tema, obzirom na broj filmova koji su snimljeni o muzičarima, bendovima i njihovim karijerama. Nije mi to čudno, jer velika većina uspješnih, dugoročnih muzičara ima jako zanimljive životne priče. Sam proces nastanka svakog albuma zna biti jako zanimljiv, jednako kao i priče sa turneja i ostalo vezano za život jednog benda ili muzičara kao pojedinca.
Samo o Pink Floyd-u postoji na desetine dokumentaraca koji obrađuju njihovu priču, ali nisu samo oni zanimljivi. Meni je interesantna skoro pa svaka ta priča, nevezano za žanr ili podneblje. Film o Arsenu Dediću - Moj zanat je odličan, ali ja ga nisam uspio pronaći nigdje na netu. Gledao sam ga kad je emitiran na tv-u. Ali ne samo on, sve zvijezde (sa ili bez navodnika) sa ovih prostora sa karijerama od više decenija bi trebale da imaju svoje biografije zadokumentovane nekim filmom, od recimo Muharema Serbezovskog, pa do Gorana Bregovića i sličnih. Koliko god ja ili vi ne voljeli nekoga od njih, ti ljudi su proživjeli jako zanimljive živote i prepuni su priča i doživljaja koje bi bilo zanimljivo čuti. Ne znam ima li šta o Džoniju da je urađeno na iole kvalitetan (u kinematografskom/dokumentarističkom smislu) način, jer recimo o njemu bih rado pogledao priču.
Šteta je što mnogo njih umre prije nego što neko prepozna potrebu da se dokumentiraju te priče i onda se posthumno sklapaju kolaži koji bez samog muzičara da priča o tome, ne izgledaju ni blizu tako dobro.

No dobro, evo za početak, šta drugo nego - Pink Floyd

...imaš o azri tj o johnny-iu film odličan baziran na likovima iz njegovi pjesama jako dobar..zove se :kad miki kaže da se boji...obvezno pogledat..

[laganini]

..na današnji dan je umro veliki umjetnik s ex yu prostora milan mladenović...Zadužbina Milana Mladenovića danas predstavlja kratki dokumentarni film “Praia Do Ventu Eternu”.
Film je urađen od privatnih VHS snimaka nastalih tokom boravka Milana Mladenovića i Mitra Subotića Sube u Brazilu. Sliku prate odlomci iz Milanovog dnevnika koji je tada vodio, a posebno dirljivi ton ovoj filmskoj priči daje naracija Svetozara Cvetkovića....pa ko ima priliku pogledat ...
.."KAŽU da imamo još samo par godina za nas", pjevao je Milan Mladenović davne 1989. i ne sluteći koliko je u pravu. Grupa EKV, čiji je frontmen bio, ispred sebe je zaista imala još samo par godina, a toliko je preostalo i njenim članovima koji su svi redom dočekali tragičan kraj. Skoro nitko od glavne postave nije doživio starost. Prvi je otišao bubnjar Ivica Vdović 1992., a posljednja Margita Stefanović deset godina kasnije.

Milan Mladenović preminuo je 5. studenog 1994. od raka pankreasa. Bolest ga je pokosila u samo tri mjeseca, a koliko je bila razorna najbolje prikazuje činjenica da je u trenutku smrti imao samo 35 kilograma.



Odrastanje u Sarajevu

Milan je rođen 21. rujna 1958. u Zagrebu, otac mu je bio Srbin, a majka Hrvatica. Kad mu je bilo šest godina preselili su se u Sarajevo, koje mu nije ostalo u lijepom sjećanju.
"Sarajevo je vjerojatno mračno utjecalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živio tamo…", ispričao je u jednom intervjuu.

Glazbeni počeci
S 12 godina već je živio u Beogradu. Krajem sedamdesetih s kolegama iz Jedanaeste beogradske gimnazije osnovao je prvi bend Limunovo drvo, a 1980. je s Dragomirom Mihajlovićem Gagijem, Dušanom Kojićem Kojom i Ivanom Vdovićem Vdom osnovao bend Šarlo Akrobata.
1982. Osnovao je Katarinu II. koja će kasnije prerasti u legendarnu Ekatarinu Veliku (EKV). Iste godine bendu se pridružila klavijaturistica Margita Stefanović, a godinu kasnije i basist Bojan Pečar.

Antiratni heroj
Milan je bio poznat i po svojim antiratnim stavovima. Početkom 1994. s članovima bendova Partibrejkers i Električni orgazam osnovao je projekt Rimtutituki (inače anagram od Turim ti kitu) koji se koncentrirao na antiratnu propagandu. Svoj najpoznatiji singl Slušaj vamo promovirali su koncertom s kamiona koji je kružio po ulicama Beograda.
Kad je 1992., u jeku rata, na festivalu Beogradsko proljeće EKV proglašen grupom godine, Milanova antiratna izjava digla je popriličnu prašinu.

[Vjetar]

Za ljubitelje Mike Oldfielda, u produkciji BBC-a. Odličan

[Ton]

Pogledaću ovaj o Oldfieldu

Jesi li ovo gledao (ili vi)? Odličan je!

[Ton]

Danas sam ovo čitao.


Branimir Džoni Štulić i njegov osvrt o mitskom periodu domaće muzike, Novom talasu. Povod za još jedno Džonijevo brutalno pisanje je knjiga Dušana Vesića “Bunt dece socijalizma”, koja u podnaslovu ima “Priča o novom talasu”. “Sada ću izneti nastajaњe Novog talasa, tako da niko nikad više ne mora čeprkati po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala.” , piše Džoni nikom ne ostavši dužan. Ni Čorbi, ni Bregi, za “Prljavo kazalište” tvrdi da je uspjelo uz pomoć duboke države.

Njegov poduži esej, zapravo malu knjigu pisanu i ćirilicom i latinicom, preuzet sa Jutjub kanala Petrovć Petar, prenešeno u cjelosti:

O NOVOM TALASU, ЉUDIMA PISMA I ЉUDIMA MARKE.

… dakako, nekolicina onih kojima je nešto
uspelo, dok je sraćkovića i onda i sada bilo
o–ho–ho. Evo primera, Dušan Vesić (nije zamenik
gradonačelnika Beograda) hitro izda kњigu
o Novom talasu, gde čak i u reklami za њu
koriste moju sardonskim humorom izrečenu o
њemu opasku da je Borges (koju, napravivši se lud,
i u kњigu metne), dakle, ne može bez mene, premda me
uopšte ne gotivi, kao ni moju muziku, te mi
zato prebacuje da sam dozvolio da budem mit
(želeći da se vaљam po govnima da bi mi onda
baš to sa uživaњem pod nos stavio), čime izvrće
pravo staњe stvari jednačeći Rols–Rojs i trabant, jer
prelazi preko razloga za mit (tako stvara prostor
sebi, o nepostojećem pišući, mislim, zacelo bi
tih pedeset dobrih sastava stvorilo isto toliko
pesama, pa bi bio moguć dokumentarac i bez
mene). No živeti se mora, otuda prilagodba.
Tako ispada da sam uspeo zato što sam bio
podoban (kako onda, tako i sada) za razliku
od њega nepodobnog (kako onda, tako i sada),
jer nije moguće da smo isti. Glavni dokaz moje
podobnosti mu je to da sam se zabavљao sa kćerkom
Vladimira Bakarića, pa je vlast tako znala sve
o meni, kao i to da sam levičar, markista, veli:
meni je u jednom intervjuu hiљadu devetsto
osamdesete priznao da je markista. Sad, њega
pamtim od prvog razgovora, početkom osamdeset
treće, pred izlazak Fazana, kad mi dođe u Zagreb
po razgovor. Osamdesete, ako je i postojao,
sigurno mu ništa nisam priznao. Posle toga ga još
jednom, devedeset pete, videh u њegovom stanu,
gde se odmah vojnih enciklopedija primih, pošto
iste u Zagrebu imadoh – to velim zato jer kaže
da sam bio sin oficira JNA, skroz podoban. Tek
možda nešto pobrka iz mojih istupa, kao što je
i za Borgesa, mislim, klasnu borbu sam potezao,
otkako bejah neposredni proizvođač za razliku
od њega, međutim, markista nikad nijesam bio,
ako sam se besprizornoj stoci kao levičar i
pričiњao, jer tamo gde si, tako se i ponašaj
(turneju osamdeset treću mi zapamte po adisas
trenerci, mada beh u maršalskim pantalonama na
štraftu). I takođe ovo: Џonijevi komentari
društvenih i političkih tema izgledali su često
kao da su izašli iz humorističkih serija
Radivoja – Lole Đukića, s tim da je kod Đukića
sve to bar bilo donekle duhovito. Lepo. Pa što je
to kod tebe tako duhovito, osim što si na tuđi
račun poslaњe stekao – po sebi dovoљan razlog
da se pukne od smeha. I zar ne bi bilo dolično
pisati o takvom velikanu (kojem obrišu sve
epizode na video kasetama da dobiju
prostor za druge sadržaje), a ne o bezvezњaku
poput mene? Jer onda je i celokupni Novi talas
promašena tema, što ti nije doprlo do dupeta.
Gde je tu logika? I pošto si za hrvatsko tržište
čak i naslov kњige promenio (i gaće spustio),
nema druge nego zakљučiti da se spremaš tamo
emigrirati (već jesi, poput mnogih Srba pre tebe).
Uostalom, svako malo ih posećuješ, što je i
razlog da nikad ništa o ratu kazao nijesi,
ali zato meni to podmećeš, po istom obrascu
kao što i o drugom sudiš i spletkariš sudeći
po sebi (i po naruџbi, otkako te izvlače na
svetlo dana u te svrhe, pošto si devojka za sve),
ta ko bi za tebe bez tvog lešinareњa ikad znao,
izuzev po sloganu, Imaš li snage Bregoviću,
dakako. Kamenko i Kremenko. Drži se ti samog
sebe, pišući i pevajući o sebi, budući je
Borges pisao crpeći iz sebe, premda ga vid nije
najboљe služio (a ti si slep kod zdravih očiju),
i nije se poredio sa tobom, a kamoli da još
uzneseno misli kako mu je stil boљi od tvoga.



Prethodno beše zasnovano na њegovih par istupa,
jer dođe nekad takvo vreme da lešinari pričaju
sa lešinarima, otkako drugih sagovornika
nema. Međutim, imade on još bisera, ali na
drugim mestima, kad već preuzme način apostola
po znanom pravilu, ako ga već ne možeš pobediti,
a onda mu se pridruži. Kњiževnu karijeru počne
sa onim što je stvarno voleo – Dugmetom – jer kao
nepatvoreni čoban shvati da po gradovima ima
više ovaca nego po selima, i boљe se živi,
da bi onda nastavio sa Magi iz EKV–a,
budući se u њu zaљubi, no pošto od tih stvari
nema leba, a već se spanđao sa Kamenkom, moraše
preći na mene, to jest Novi talas. U polučasovnom
razgovoru za Sputњik (radio) odmah daje na znaњe
da mu je kњiga nameњena deci koja bi htela
nešto izvesno znati, umesto rekla–kazala, jer
izvore je teško naći i nisu pouzdani (što
stoji), međutim, sem za beogradske stvari, on je zadњa
osoba koja će ikom rasvetliti Novi talas,
jer niti išta zna o tome, niti je to њegov ukus,
utoliko to veoma smeta, koliko i њega
smeta što Balašević koristi reč “nas” u svojoj pesmi
Računajte na nas (jer nije pitao њega koji
tako ne misli), ali ga ne smeta (to “nas”) kad se on
(Vesić) samoproglašava savešću i delom Novog
talasa, ugrađujuć se i poistovećujuć sa њim
(sa čim veze nema). Daљe, lucidno primetivši kako
uz moje pesničke slogane i levica i desnica
kroči, zakљuči da to beše pretežak teret za malog
čoveka (mene) da se sa time nosi, koji se zato
povuče sa scene, što on, veliki čovek (koji i
objašњava i prosvetљava), iskoristi; je li išta,
otuda, zornije nego da je upravo on taj lik iz
poslovice: ko se zadњi smeje, najslađe se smeje.
A Pika Stančića proglasi za najvažnijeg prvaka
Novog talasa – ča se ni kriv ni dužan iščuđava.



Međutim, on niti zna niti razume, zato sve tê
pomije, inače ne bi ni zinuo o tome, jer
ko zna ne govori, dabome. Kao kad bi zaostalo
dete iz obdaništa učilo atomskoj fizici
tvorca atomskih stvari, pa me na primeru prve ploče
javno ispravљa i podučava rekavši da je problem
bio u rezaњu, a ne, kako ja to obelodanih,
u produkciji, budući Krorekov disk zvuči boљe,
što stoji, ali samo zato što kod takozvanog post
masteringa upotrebe limiter koji služi u
tê svrhe (a nisu ga imali u moje vreme), no
i daљe je to najgora zvukovna ploča vascele
planete. Uzgred, nisu imali moje dopušteњe
da to rade, jer i za њih važi hit Mice Trofrtaљke:
Moja roba, moj dućan, kome neću, tom ne dam. Kad smo
već kod hitova, kojima su Vesiću puna usta,
ja nisam imao nijedan, jedini novotalasni
hit moguće beše Moja prva љubav od Haustora,
mimo toga Stublić napravi pesmu i po – i to je sve.
Celokupni Novi talas ne iznedri pesmu. Što se
mene tiče, obelodanih bar sto pedeset dobrih
pesama, sve da i nisu hitovi, i utoliko
ne spadam u Novi talas uz sve to što ga napravih
(ktome Azra je prodala više albuma od Dugmeta).
To se jednostavno dade izmeriti. Koga su Tajm,
Korni grupa, Indeksi, Ju grupa, Smak u glazbu gurnuli?
Bijelo dugme moguće Tompsona. Buldožer nikoga.
Azra na stotine њih, koji i dan–danas imaju
grdnih problema sa skidaњem većine pesama, jer
upravo ih takovi i slični prevare tvrdeći
da su mi pesmuљci na tri akorda, dakle, takozvani
kritičari il rešetari su čisti nadrilekari
koji, štaviše, deluju iz najnižih pobuda. I
dobro je da više nema rocka, jer bi inače umro
od šoka. Ali ništa zato, ovima je svejedno.
Kao onaj što celu noć zanoveta da je žedan,
pa napivši se opet nastavi: “Jao, što beh žedan!”



No Slobodna Dalmacija dade prikaz tog uratka
iz pera Sandra Podguza (alias Pogutz), stavivši
kao naslovnicu, uz ostale fotografije, sliku
Azre MK III iz sedamdeset osme, napisavši
ispod њe: rani Film sa Stublićem i Štulićem, dakle,
prvom zgodom sledi izvešće sa nekog koncerta iz
Rimskog amfiteatra u Puli, gde će ispod fotke
pisati: Hrvatska arena u Puli. Naravno, kad se
doba okrenu i pristignu Hore (božice četiri
godišњa doba i vratarice na Olimpu, to jest
O tempora, O mores), neki će drugi podguz, ili
čak i isti, pod svetlopis amfiteatra metnuti
neku drugu podobnu odrednicu. Uostalom, sve se
meњa osim kameњa. I kako samo uživaju
u tom stihu – seљačine uvek u prve redove –
ko bi reći da ću tom umotvorinom večnost steći.
Stoga, mimo levice i desnice, i seљačine
nose moje parole, upravo zato me i drže
pobeguљom i dezerterom, jer pevah o њima, a
kad ih trebah podržati, zgiљah glavom bez obzira
(doduše, utekoh davno pre toga, ali upotrebih
uvrnutu konstataciju zbog samog argumenta).
Tja, život nije bajka. Niti je zlato sve što sija.
I da nisam prvi (i jedini) stavio u stihove
tu reč podoban, mislim, kažite mi ko je podoban,
kažite mi ko je opasan, iz Uvek iste priče,
Vesić ne bi ni znao za њu, pa bih sad uživao
dobro zasluženu mirovinu. Ovako žaњem što sam
sejao. I pravo mi budi. Trebah kao Srebrena
krila i Novi fosili pevati samo o ženama.
Svejedno, bilo muško ili žensko, kad se radi o
dugovaњima, Hrvatska duguje preko četrdeset
milijardi evra, što znači da je trenutno svaki
stanovnik zadužen debelo iznad deset hiљada.
I svakim danom će to biti još i više, otkako se
pučanstvo smaњuje nasuprot kamata i glavnice.



Međutim, nazad na Vesića. On me pre osamdeset
treće dvaput ugleda, zatekavši se u mom društvu
(mada ga se ne sećam, jer bilo ih je), što znači da
to bejaše neobavezno ćaskaњe (a i nikad
nijedan razgovor ne autorizirah): prvi put,
sredinom septembra osamdesete, pre tog Azrinog
nastupa na Tašmajdanu; i drugi put osamdeset
prve, posle beogradskih februarskih nastupa u
Domu omladine; i oba su razgovora za Zdravo.
Tâ natuknica o marksizmu je iz osamdeset prve
(a ne osamdesete), i jasno se nastavљa ili
proizlazi iz prethodnog pasusa gde kažem da bih
samo želeo da radnici ovladaju svojim radom
(jer sam neposredni proizvođač), i otuda to vežem
sa marksizmom, kao što se i bezgrešno začeće veže
uz devicu Mariju. To su za њega španska sela,
drugim rečima, takve stvari uopšte ne razume
(ni onda ni sada), kao što nije ni zadњi deo
iz osamdesete, gde kratkom pričom sažimam upravo
ovo što sada grizući plajvoz mukotrpno pišem
– da sam ja pismo, a on taksena marka (to jest parazit):

Za kraj još malo Џonijevog filozofiraњa.

Princip љudskog delovaњa je u svim situacijama
potpuno isti. Sve isto, radio ti u muzici,
u rudniku ili na Marsu. Kao otisci prstiju,
nikad nisu dva ista, ali odmah prepoznaješ prste,
je l tako? Taksena marka. Љudi marke i љudi
pisma. Marka bez pisma ne ide. Pismo može bez marke,
bilo je pre pismo nego marka, je l tako? Marka je
pronalazak prokletih feudalaca, zbog takse. To je
neki veliki Francuz rekao – proklet bio ko je
prvi kolac u zemљu zabio, shvataš? …

Ne, ali nije bitno, važno je da smo živi i zdravi.



A sada ću izneti nastajaњe Novog talasa,
tako da niko nikad više ne mora čeprkati
po osnovama i tražiti razloge dotičnog vala.
Azra je imala pesme, ostali se samo slikahu.
Otuda se prva pojavila u novinama, a i
imade pre svih prve nastupe (tri tjedna pre Pankrta,
nalazimo se u sedamdeset i sedmoj, seveda,
i stoga Novi talas nije krenuo iz Љubљane,
tê godine, inače, svirahu samo tâ dva benda).
Taj prvi takozvani Novi talas čiњahu četiri
sastava: Azra, Pankrti, Kazalište i Parafi.
Novi talas zato jer se konačno počelo nešto
dešavati u što se i Polet ukљučio i na
čemu je karijeru napravio (organiziravši
Azrinu turneju sedamdeset osme po Hrvatskoj).
Zadњi skupni nastup tê prvovalne lige bejaše
sredinom novembra sedamdeset osme u Rijeci
na Trsatu u Dvorani mladosti. Tu konča prvi
talas koji potraje dve godine. Krajem sedamdeset
sedme Pankrti daleko najboљe zvučahu i za
pet kopaљa iznad Azre bejahu otkako kavere
Seks Pistolsa i panka svirahu i ktome sa pravim
Lespolkama, uz sve to što dvojica gitarista imahu
brade kao ZZ Top (otuda i oksimoron da
brijem bradu, koju inače nikad nisam nosio,
da ličim na kopilad, jer to je značeњe tê reči
pankrti, koja u sebi ima i pank, naime, dobro
ime, pola uspeha, kao što i azra znači jako
svetlo na staroegipatskom, kako se i pokaza).
Međutim, već iduće godine, prešavši na svoje
pesme, Pankrti su već bleda sena senke, tako da
tu nestaju sa svetske pozornice. Kazalište pak čuvši
Azru u Dubravi sedamdeset sedme, uz pomoć Duboke
države odmah iduće godine singl snimaju i
u prvi plan izbijaju, tako da tê tri pesme na
Trsatu sasvim dobro izvode i, zapravo, tada
najboљe i zvučahu; godinu–dve posle prestaju
sa radom (jer ih je Azra MK IV oduvala),
i tâ rupa potraje skoro deset godina, sve do
osamdeset devete i Ruže hrvatske, međutim,
i kao takvi su Vesiću najboљi sastav Novog
talasa, koliko je i Parafima komunistička
partija, ipak sem slike basiste sa Bum festivala
sedamdeset osme, i menaџera koji bejaše
veoma dobro upoznat sa mojim likom i delom,
potoњi ne imahu baš ništa za ponuditi, stoga
osamdesete pevaљku uzimaju i shodno sa
svetske scene iščezavaju. Od sedamdeset devete
kreće drugi Novi talas, koji potraje do sredine
osamdeset druge, zakљučno sa Pločnicima, kada
Azra MK IV končava i u ropotarnici
svetske muzičke scene svršava. Taj drugi talas je
opet Azra otvorila, jer bez њe ne bi bilo ni
Filma ni Haustora, u svakom slučaju, ona taj
talas, kako rekosmo, zatvara. Tačka na i, doista.
A beogradski se odgovor na tâ novotalasna
zbivaњa sastojao u tome da videla žaba
da se koњ potkiva (i ne samo beogradski, rista).
Međutim, budući je Beograd imao najviše
novina (kao prestolnica), i muzičkih i inače,
postade mu nasušna potreba imati i vlastitih
koњa za trku, kad se trka već odvija, otuda
besomučna Čorbina reklama i još koječega
po obrascu, Ko viče jače, њegove gaće, spartanski,
doduše (ali u poredbi sa Lakedemoњanima,
ni nalik), osim piskarala, naravno, pošto Sparta
nimalo do pisanije nije držala. Jednom neki
jogin dođe u Spartu i ceo dan na jednoj nozi
stajaše. Tad zapita Spartance mogu li oni tako.
“Ne,” odgovore, “ali svaka guska može.” Rekoh već
da jedino pesme ulaze u rok službe, guske ne.
Pesma nas je održala, њojzi hvala. A i Platon
smatra da prvo biva muzika, pa onda politika,
odnosno kakva muzika, takvo i društvo, jebiga.



Pokušaću objasniti zašto su Pankrti koncem
decembra sedamdeset sedme bili boљi od Azre
za pet kopaљa. Prvo, zagrebačka muzička klima
beše gotovo potpuno ista kao sada, ili
čak i gora (postojahu Parni Vaљak i Drugi način),
te Pankrti donesu eksploziju zvuka – koji je
suština rocka. Drugo, upotrebe izravnu prečicu
(ne gubљahu vreme nalazeći sebe) skinuvši zvuk
panka (a svaka pesma je imala dve note, ako
i toliko) – Seks Pistolsa – na vaљanim gitarama
(kao da šezdeset četvrte bane neki bend u grad
svirajući Bitlse na Rikenbeker dvanajstici,
Voksovima i Ludvigu, plus tango čizmice i crni
porub na kragni). Tê im prve dve navedene stvari
(Pistolsi i Lespolke) omoguće zvuk, jer u rocku
(za razliku od bit muzike) sve preko tri akorda
uništava trud. Treće, moje su pesme tada bile
u lejd beku, odnosno sevdahu sa Pločnika, uz još
neke lakše brojeve snimљene pre toga albuma,
minus par bržih numera, dakle, zrela građa, ali
sa milion zahvata (akorda), skroz neprimerena
času, publici i sviračima. Četvrto, oni behu
otprilike kao MC5, ktome nadođu upravo
u najboљi čas, pred Novu godinu i na sav glas, u
čemu im mnogo pomogne i dvosedmična proba, jer
inače bi propustili najboљe vreme, pošto se
već iduće godine čar panka polako gubio
sa svetske scene. Peto, momci duvnuše pred izlazak
na binu travku ili dve, pa se u sevdahu, sporom
već po sebi, usporeno kasnilo pola sekunde,
kao da si u vodi; ja u A, drugi gitarista
u B, basista opet u nekoj temi Strengelsa, a
bubњar u џezu. Zapravo besmo praoci atonalne
muzike na tim prostorima. Elem, to mi iskustvo
bude dobrodošlo, te odmah potom krenuh još jednom,
po drugi put; krajem sedamdeset osme po treći put;
a sedamdeset devete i četvrti – za popizditi.



Do tog “ogledavaњa” sa Pankrtima u Galeriji
Studentskog Centra (što se mene tiče neočekivanog,
niti se radilo o ikakvom ogledavaњu – tu
reč, kao čovek pera, koristim samo zbog izraza
– bijući mi to prilika za svirku kao i svaka
druga), imadosmo šest nastupa, dok oni par maњe;
no sledeće godine razlika bude još i veća,
a od sedamdeset devete se već i ne računa.
Pokazivaњa iz sedamdeset sedme navodim samo
zato što mi idu u korist za razliku od zvuka.
Rečju, tukao sam i њih i sve druge iskљučivo
pesmama, ili, prebacimo li se na vojni rečnik,
imadoh џebane, to jest streљiva, za razliku od
protivnika, te je ishod razumљiv unatoč tome
što oni imahu sjajnije oružje – pustimo li
postrani srce u junaka ili zasrane čakšire
(ili dimije, pošto noviji rock posta ženski sport).
Tako stvari stajahu sedamdeset sedme. Iduće
godine – jer ustreba mi pet meseci da natraške
sa Filigrana zvukovno i aranžmanski dostignem
svoj prvi album ili nešto slično tome, ča se otad
po mom pevaњu “tvrda stolica” nazove, što bude
koren mog uspeha, jer niko pre tako ne revaše,
a sve nastupajući kad god i gde god se to moglo
– krajem maja bukne Novi talas istovremeno sa
Azrinim plakatima (Reket roll iz šume Striborove),
nalažeњima pred Zvečkom, i Poletom koji stade
pratiti tâ zbivaњa, zarad čega ih i okrste
Novim valom (jer konačno se nešto novo i domaće,
događa). Krajem leta, pojačan Stublićem, pođoh na
hrvatsku turneju (deset mesta), koja konča koncem
novembra. Tad ih napustih i nastavih sa Saherom
prvu polovinu sedamdeset devete (Rundek sa mnom
svoj prvi nastup imade), a onda od septembra kreće
trica, dakako, pre toga dođoh konačno do singla,
takoreći zadњi od novotalasnih snaga, premda se
prvi zaputih, ali izgleda takva mi je karma.

Što se tiče Pankrta, rekoh, beše to zajebancija
sa moje strane, jer mislio sam na kopilad oko
sebe, a ne na sastav Pankrte, koji tu kopilad
tako silno dirne. Uostalom, nikad im se nisam
približio, a kamoli na њih sličio. Kaj god. Ta
i kako bi. Oni imahu dobre tekstove, ali
nikakve melodije (za razliku od mene), mimo
toga bejahu one trick pony ili fah idioti,
odnosno samo pank, što će reći gejšine cipele,
dok ja uvek hodah bos, ako znate što želim time
reći. Meni su u to vreme dobro poslužili, jer,
bez њihovog primera, svirači bi se oko mene
i daљe kao mlade uspijali i kilavili
u svom verovaњu kako rep maše psom, a ne pas repom,
pošto u to doba samoupravљači behu puni
sebe, to jest, baš kao što i Pankrti vele, “lepi
i prazni.” I takođe bolesni (ne samo Љubљana
i Rijeka), kako se prvom prilikom i pokaže,
mada je sada još gore. Ja sam Pankrte slušao i
gledao samo dvaput, sedamdeset sedme u Zagrebu,
i godinu potom u Rijeci, dakle, uopšte ne
stoji što Pero Lovšin zbori kako sam prisustvovao
њihovim nastupima po zagrebačkim predgrađima,
osamdesete. To naprosto nije istina. Moguće
to pobrka i spoji sa zgodom iz osamdeset i
neke (u rasponu od osamdesete do osamdeset
treće), kad odoh u kasarnu po њihovog basistu
i sa њim dođoh do њih negde u gradu (bejaše to
u Zagrebu), gde se sa њima zadržah ne više od
desetak minuta, pa odoh. Sem toga, Peru sretoh
još samo jednom, osamdeset sedme, na svom љubљanskom
koncertu u oktobru, tjedan pre dva zagrebačka
nastupa u Maloj sportskoj dvorani. Pank je meni skroz
u redu, ali ja sam iz drugog sveta, uz to beše
u to doba neopravdan i nesrazmeran pritisak
da se bude pank, što već po sebi uopšte nije pank.



Razlika, dakle, između Azre i Pankrta u to
vreme sedamdeset sedme bejaše kao između
seoske straže i redovne vojske – od naoružaњa
do zapovedaњa – stoga na tome najozbiљnije
poradih u danima posle toga, otkako je rat,
po mnogima, najvažnija stvar, zaboga. Ili ako
bez ruma nema šturma, onda bez stege nema šege,
odnosno zajebancije, čemu svedočite. Nadaљe,
moguće su Pankrti osamdesete sreli moga
dvojnika, jer bude jedan takav u Zagrebu, pošte me
najbliža rodbina jednom vidi na mestu gde nisam
bio, dok mi to drugi jasno stave na znaњe rekavši
da tako izgleda (na svu sreću) samo dok ne zine,
tada ga, naime, otkriva sklop prosto proširenih
rečenica, tok misli i slatka beseda, se razbire.
Međutim, ne uspeh se na њega izvući prilikom
plaćaњa poreza, a što je i pošteno, jer nije mi
on pesme radio, koliko ni rođeni otac, a
kamoli još partija na vlasti i pankrti oko
mene, budući su i takva mišљeњa izrečena
tokom dugog (po mom odlasku) mirnodopsko–poratnog
vremena u kojem se jedino vrtela pesmica:
Što te nema, što te nema… i nisam bez veze sebe
na tim počecima zvao Џoni Krelac, toliko je
bio glup i uzaludan svaki trud među lepima
i praznima. A tek ružnima i praznijima. Ma i
tako, uz božju pomoć, nekako ostvarih zadano,
premda, kao u onom vicu, da ste samo videli
kako je sve to izgledalo pre nego što je gospod
svoje prste upleo. Ukratko, ovisih o dobroj
voљi nekolicine ludih seљana, kojima se
obratom sudbine ludost kasnije izdašno otplati
srećnim dobitkom srazmernim nedarovitosti њihove
vrline. A i kažu, dabogda imao, pa nemao.
I kad se samo setim kako su ih mame odvraćale
da sa mnom budu – sudeći, dakako, po svom usudu.

No ima još jedna stvar koja beše naročito važna
u to vreme, naime, izgled. Ja ništa do toga nisam
držao, delomično jer pod utecajem mudroљupstva
beh nakloњen suštini (a ne pojavnim oblicima),
recimo dervišizmu (isto kao Tin Ujević minus
duvan i alkohol), a delomično i prosvedovah,
no najviše zato što večno meњah staњa, filmove
(i kroz sve prođoh idući za saznaњem, to jest da se
uverim na svom primeru, kao što svaka budala
radi, jer pametni to čine na tuđem), i, uostalom,
tako živeh, boemski, što je lepši izraz za prosto
klošareњe. Drugi pak nakloњeni slikaњu veoma
paziše da ispadnu kao sa stranica muzičkih
časopisa, odnosno iz srca grada (svak se bori
za ono što mu fali), otuda oni urbani, a ja
seљačina. I doista, tek kad se ošišah i brk
obrijah tog proleća sedamdeset osme, stade zora
izraњati, a budućnost ružičasta izgledati,
otkako se naizgled podmladih i sa starmalima
izjednačih, koji redom bejahu mlađi od mene.
To me na neki način zabavљalo, a i kažu da
male stvari čine velike stvari. Ipak i daљe
preko leta redovno hodah bos po gradu, štaviše,
dođoh takav i na miks prvenca singla u Lisinski
– od čega Husu ispadnu oči, te se otad prikloni
duhovnom vidovњaštvu. Drugo mu i ne preosta. Dapače,
šokira to i Houru, pa zbog toga stalno premeće
cipele po pesmama, a moguće ih pred spavaњe
i pod jastuk meće. Tako i na ovim otrcanim
primerima možemo videti da mi utecaj beše
dubok i sveprožimajući. Štaviše, osamdesete
u Splitu u zapari Omladinskog kluba nastupih
gol do pojasa, što nagna Mladenovića kasnije
isturiti svoja široka ramena, da ne spomiњem
Čorbu koja se odvaži slomiti gitaru na bini
dvadeset pet leta posle mene – kad joj padne cena.

[gripen]

Toni,zemljace
lijepo od tebe ....

[bakterijasmarsa]

mislim da je ovaj dokumentarac a kasnije i serija Crno bijeli svijet tačno oslikao stanje muzike i društva krajem sedamdesetih i početak osamdesetih u našem regionu. ko nije gledao, želim mu da uživa gledajući

[laganini]

..frende od 14.12. Počinje nova sezona..

[bakterijasmarsa]

..frende od 14.12. Počinje nova sezona..

ne mogu dočekati

[laganini]

..ponedjeljkom u 21.00 na hrt1...imas ..!!??

[bakterijasmarsa]

..ponedjeljkom u 21.00 na hrt1...imas ..!!??

imam u paketu koji plaćam a ne koristim, moram ga instalirati

[laganini]

..isplati se najbolji TV kanal u regiji..