Mitološka bića i umjetnost

[kreja]

Mitološka bića pojavljuju se od davnina u slikama u vajarstvu, arhitekturi i književnosti. Ljudi su oduvijeek težili da prikažu ono neshvatljivo, ono što je zamislio um.. pokušavajući da to uobliče, da mu podare oblik shvatljiv oku.
Tako imamo mnoštvo raznih likova iz različitih mitologija.

Kentauri su bili mitski narod polu ljudi polu konja koji je živio u Tesaliji.



Satiri su bili šumski bogovi, pratioci Bahovi, bića sa kozjim nogama, malim rogovima, konjskim ili kozjim repom i čupavom kosom.

[kreja]

Meduza je bila lijepa žena koju je Atina pretvorila u gorgonu, zato što ju je uhvatila kako ljubi Posejdona u njenom hramu. Ko god bi je pogledao pretvorio bi se u kamen. Meduzu je uspio ubiti Persej koristeći se uglačanim štitom koji mu je dala Atina, kao ogledalom, dok joj je odsjecao glavu.
Kasnije je Meduzinu glavu Atina prčvrstila na svoj oklop. Meduzinu glavu nosio je na svom neprobojnom štitu i najviši bog Zevs. Ugledajući se na njega, slikom Meduzine glave ukrašavali su svoje štitove i oklope mnogi mitski i istorijski junaci stare Grčke i Rima.






Teodor Žeriko- Splav Meduze

"Splav Meduze" jedna je od najpoznatijih slika francuskog slikara romantizma Teodora Žerikoa.
Slika je nastala 1818-1819, kada je umetnik imao 27 godina i vrlo brzo je postala ikona francuskog romantizma.Na slici je predstavljena grupa ljudi na splavu za spasavanje posle potopa francuskog ratnog broda "Meduze" koji je udario u obalu zapadne Afrike 15. jula 1816. Najmanje 147 ljudi se našlo na brzopleto konstruisanom splavu, ali su svi umrli osim petnaestoro koji su morali da se suoče sa glađu, dehidratacijom, kanibalizmom i ludilom koje ih je obuzimalo.

[kreja]

Sirene - Iako je najrasprostranjenije shvatanje da su sirene mitska bića, stanovnice morskih dubina,do struka vilinski lijepe djevojke koje umesto
nogu imaju riblji rep, izvorno, prema grčkoj mitologiji,one su čudovišta sa ženskom glavom i ptičjim telom - to verovatno niste znali. Sirene su bile kćeri rečnog boga Aheloja, a isticale su se divnim glasovima po kojima su dobile i imena: Aglajofona - Jasnoglasna, Telksepeja - Očaravajuća,
Pesinoja - Umiljata i Molpa - Raspevana. Toliko su se ponosile svojim glasovnim mogućnostima, da su se usudile da izazovu na takmičenje i same zaštitnice umetnosti - Muze. Naravno, izgubile su, a njihova sujeta kažnjena je tako što su napola pretvorene u ptice.
Prema drugoj, kasnijoj verziji, ove po rođenju lepe djevojke postale su krilate nakaze, ali su zadržale lepo lice i divne glasove, jer su uvredile boginju ljubavi i ljepote Afroditu. Naime, ona ih je pretvorila u krilata čudovišta pošto se nisu lako predavale ljubavnom zanosu. Kako god da su zadobile svoj izgled, one su ga se jako stidele, pa su utočište potražile daleko od sveta i pronašle ga na stenovitom ostrvu nedaleko od Scile i Haribde. Tamo su svojim zanosnim pevanjem mamile mornare na obalu, gde bi ih davile i iz njihovog tela

[kreja]

U ovo doba visoke tehnologije većina ilustracija izvodi se na računarima.
Malo je ljubitelja tradicionalnog slikarstva u ovom pravcu. Zbog toga dela Viktora Nizovceva postaju privlačnija,jer postoje samo platno, kist i umetnikova duša.

[kreja]

Harpije su, kako se navodi, ćerke morskog boga Taumanta i okeanide Elektre. U početku su ružno predstavljane, a kasnije ih je mitologija modifikovala u prelepa ženska stvorenja sa velikim krilima i dugim kosama. Zbog njih, trački kralj Finej nije mogao da se najede nikada i to za kaznu, a bile su opisane i kao one koje su odnosile duše u Had.

[kreja]

Čuma je mitsko biće koje je donosilo kugu. Kao i druga bića koja donose bolest nazivana je eufemistički kuma ili tetka. Ona je zamičljana kao starica, ali isto i kao mlada žena u belom sa zabrađenim licem. Uvek je imala dugu obično čupavu kosu, koju je stalno češljala. Veoma je pazila na svoju higjenu, volela je da se umiva i kao što je već rečeno češlja. Često su joj ljudi pripremali kupku, kako bi je udobrovoljili i kako čuma za uzvrat ne bi umorila nekog iz te kuće. Mogla se naljutiti na dom koji bi našla u neredu i pomoriti sve u njemu. Takođe verovalo se da ne dira domove koji su čisti i uredni. Zato su ljudi kad bi se pojavila kuga čistili svoje domove. Da bi je odobrovoljili ljudi su joj spremali posude sa vodom i sapunom kako bi mogla da se tu umije. Verovalo se da živi daleko, na kraju sveta.



Ovakvno verovanje je postojalo i kod mnogih drugih mitskih bića. Samo ponekad je čuma dolazila u sela među ljude i morila ih. Naselila bi se u neku kuću i verovalo se da bi neće dirati žitelje kuće u koju se naselila. Sa sobom je uvek nosila posudu sa strelicama i knjigu u kojoj je pisalo koga treba da umori. Nije mogla umoriti nikog ko nije na spisku.
Verovalo se da kad dođe u selo prvo proziva ljude, pa joj se nije trebalo odazvati.Slično verovanje postoji i kod drugih bića, na primer rusalke su isto dozivale prvo ljude koje žele da udave. Strelicama bi gađala ljude i ko bi bio pogođen, morao bi se razboleti od kuge. Ukoliko bi joj neko ukrao posudu sa strelicama, ona bi izgubila svoju moć i ne bi mogla više nikog da umori.

[kreja]

Lincoln Cathedral UK- Gargoyle

Gargoyle mitološka bića najčešće možemo videti kao ukras na gotskim katedralama.

[kreja]

Žar-ptica ruska je verzija Feniksa, ali pre svega izazov za velike junake koji traže slavu i bogatstvo. To je velika ptica izvanredne lepote s ognjenim perjem: „na njoj su pera zlatna,a oči kao mjedeni štitovi“. No, unatoč plemenitom izgledu, često je uhvate kako jede zabranjene jabuke iz carskog vrta ili pšenicu rasutu po polju. Glavni junak u bajkama ponekad dobije zadatak da pronađe pero Žar-ptice koje on zatim naivno odnosi Caru
na dar, ne sluteći da će mu to doneti još veću glavobolju i probleme.
Kada dobije pero koje sija poput bezbroja sveća, Car obično želi celu pticu i šalje junaka u nove avanture.
Bajke: „Bajka o Ivanu Careviću, Žar-ptici i sivom vuku“ („Сказка об Иване-царевиче,жар-птице и сером волке“), „Žar-ptica i Princeza Vasilisa“

[kreja]

Mokoš
Bognju Mokoš slavili su Istočni Sloveni. Međutim, neki oblici njenog imena pojavljuju se i među Zapadnim Slovenima (Mukeš, Mukus, Mococize).
Mokoš je boginja predenja, ali i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Ona pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, istovremeno pomožući ženi da očuva dobar brak. Osim za predenje,Mokoš je vezana i za ostale ženske poslova kao i za vođenje domaćinstva. Ipak, predenje
predstavlja delatnost koja je neraskidivo vezana baš za ovu boginju.
Mnogi običaji vezani su za Mokoš kao zaštitnicu predilja. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala «mokrica» i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od Mokošinih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i premen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu što je imalo za cilj da omogući zaštitu neostriženim jaganjcima.
Čak i posle prihvatanja hrišćanstva neka verovanja vezana za Mokoš su ostala.
U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Smatra se takođe da Mokoš ima funkciju sličnu suđajama.Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se Mokošina delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.



Još jedna delatnost vezana je za Mokoš, a to je vračanje. Žene koje su se u šesnaestom veku u Rusiji bavile vračanjem nazivane su mokošama. Aleksandra Bajić povezuje Mokoš sa Baba-Jagom, vešticom iz ruskih bajki koja živi u kolibi na kokošijim nogama i koja pomaže mladićima i devojkama darujući ih magijskim predmetima. Međutim, pitanje je da li je Mokoš izvorno veštičja boginja ili je to postala po prihvatanju hrišćanstva.

[kreja]

Valkyries Vigil- Painting by Edward Robert Hughes
U nordijskoj mitologiji, valkire (staronordijski valkyrja - "one koje biraju pale u borbi") lijepe su ratnice i niža božanstva koje služe Odinu i odvode najhrabrije ratnike u Valhalu nakon što preminu, gdje se pali heroji zatim pripremaju za konačnu borbu (Ragnarok).

Valkire su božice sudbine, koje se prikazuju kao žene uz tkalačke stanove.
Za razliku od grčkih majora, valkire su imale vlast nad životom i smrti samo u bitci, one određuju koja će strana pobijediti. Izabrale ratnike odvodile su u Valhalu. Valkire su se pojavljivale u obliku vukova, gavrana, jastrebova, labudova ili žena.

Odin ih je slao na bojna polja da pokupe odabrane mrtve borce (koji su časno i hrabro poginuli). Gunn, Rota i Skuld uvijek su išle u izvidnicu i odlučivale su tko će poginuti. Prelijepe ratnice često su prenosile Odinove poruke. Prema mitu, kada valkire krenu na svojim krilatim konjima, oklopi im tako sjaje da stvaraju Auroru Borealis (sjeverno svjetlo).
Najpoznatija valkira vjerojatno je Brunhilda, koja nije izvršila Odinovu volju već je učinila ono što je sama smatrala ispravnim pa joj je kazna bila da se zaljubi u prvog muškarca kojeg ugleda. Preklinjala je Odina da promijeni kaznu pa je on napokon odlučio da je osudi na san u dvorcu okruženom vatrom sve dok je junak ne probudi pa će tako taj biti onaj
kojeg će prvog ugledati i njezina ljubav. To joj je bila velika utjeha jer je znala da je samo hrabar muškarac može spasiti, bez obzira koliko će vremena proći. Prema mitu, valkira ne bi mogla podnijeti da se zaljubi u nevrijednu osobu. Odavde potječe priča o uspavanoj ljepotici Trnoružici i ovo je dio poznate Sage o Niebelunzima.