Kratak, tužan život Dina Saničara, divljeg dečaka koji je bio inspiracija za "Knjigu o džungli"
Dina Saničara su odgajali vukovi u džungli Utar Pradeša u Indiji sve dok ga lovci nisu pronašli 1867. i odveli u sirotište. Kasnije će poslužiti kao inspiracija Radjardu Kiplingu za lik Moglija.
Roman Radjarda Kiplinga Knjiga o džungli priča priču o Mogliju, dečaku kog su odgajili vukovi nakon što su ga roditelji napustili. Oni su ga učili da se snalazi u životinjskom carstvu, međutim on nikada nije naučio kako da komunicira sa drugim ljudskim bićima.
Kiplingova poznata priča, koju je kasnije ekranizovao Dizni, završava se porukom o tome kako je moguća harmonija između ljudi i divljine. Međutim, malo ko zna da je zasnovano na istinitim događajima.
U 19. veku, dečaka Dina Saničara zaista su tokom prvih nekoliko godina njegovog života odgajali vukovi, a on je rastao u uverenju da je i sam pripadnik čopora. Tek kada su ga lovci otkrili kako spava u jednoj pećini, odveli su ga u obližnje sirotište.
Zaposleni u sirotištu su pokušali da ga nauče stvarima i veštinama koje do tada nije znao, poput hodanja i pričanja. Međutim, jazi koji se stvorio između ljudskog ponašanja i onoga što je naučio od životinja je bio preveliki da bi Dina uspeo da ga preskoči. Priča o pravom Mogliju nije se završila poput one u crtanom i animiranom filmu.
Kako je ulovljen Dina Saničar
Godina je bila 1867, a mesto radnje: okrug Bulandšar u Indiji. Jedne noći, grupa lovaca probijala se kroz džunglu kada je naišla na čistinu. Iza nje se nalazio ulaz u pećinu u kojoj je, kako su lovci tada verovali, živeo vuk samotnjak.
Lovci su već bili spremni da ulove svoj plen, kada su shvatili da to što vide nije životinja. Bio je to dečak, ne stariji od šest godina. Nije im prilazio niti je odgovarao na njihova pitanja.
Lovci su ga doveli u sirotište Sikandra Mission u gradu Agra. U sirotištu su mu dali ime Dina Saničar, što na hindi jeziku znači subota — dan kada je stigao.
Prilagođavanje
Tokom boravka u sirotištu, Saničar je dobio još jedno ime: "Dečak vuk".
Prema pričama zaposlednih u sirotištu, Saničarovo ponašanje je više ličilo na ponašanje životinje nego na čovečije. Hodao je četvoronoške i teško je stajao na dve noge. Jeo je samo sirovo meso, a onda bi - poput životinja kada hoće da naoštre zube - glodao kosti.
"Lakoća sa kojom se snalazio na četvoronoške je iznenađujuća", pisao je jednom svom kolegi Erhart Luis, upravnik sirotišta. "Pre nego što proba bilo koju hranu, on je pomiriše, a ako mu se miris ne bi svideo, on bi je bacio."
Komunikacija sa "pravim Moglijem" je bila teška iz dva razloga. Prvo, koristio bilo koji jezik. Kad god bi želeo nešto da kaže, zarežao bi ili zavijao kao vuk.
Drugo, nije razumeo ni neverbalnu komunikaciju. Kada, na primer, ljudi ne govore istim jezikom oni mogu da se sporazumeju upiranjem prsta u različite predmete ili pojave. Ali pošto vukovi ne pokazuju - bar ne na način kako to rade ljudska bića, ovaj univerzalni gest je bio besmislen.
Iako je Saničar na kraju uspevao da razume kada mu se neko obraća, on sam nikada nije naučio da govori jezikom kojim su govorili ljudi koji su brinuli o njemu. Možda su za njeg zvuci ljudskog govora jednostavno bili previše strani.
Međutim, što je duže boravio u sirotištu, sve više je počeo da usvaja ponašanje ljudskih bića. Naučio da stoji uspravno i, prema rečima negovatelja, počeo je sam da se oblači. Neki čak kažu da je pokupio i jednu ne baš sjajnu osobinu: pušenje cigareta.
Saničar je 1895. imao samo 35 godina kada je umro od tuberkuloze. Iako je većinu svog kratkog života proveo u društvu ljudi, nikada se nije u potpunosti prilagodio životu u sirotištu.
Iako kratak, njegov život bio je inspiracija za jednu od najpopularnijih priča koja nam daje nadu da je suživot ljudi i divljih životinja moguć.
