Toma Zdravković

[Skitnica]

Zdravković, koga su prijatelji zvali Dado, je srpski pevač, pesnik i kompozitor. Važi za prvog i najvećeg boema srpske narodne muzike, srpskog Elvisa Prislija i kralja kafane koja je za njega predstavljala jedinu kuću u kojoj je bio opušten.


Rođen je 20. novembra 1938. godine u Aleksincu, a preminuo je 30. septembra 1991. godine u Beogradu. Otac Dušan je bio mesar, a majka Kosana domaćica. Toma je imao tri brata: Aleksandra, Ivana i Novicu i sestru Mirjanu. Porodica se pre početka rata preselila u selo Pečenjevce koje se nalazi blizu Leskovca. Završio je osnovnu školu i kurs za traktoristu.

Pri kraju osnovne škole postao je član pečenjevačkog amaterskog pozorišta. Radio je najteže fizičke poslove, a tokom pauze je pevao. U Leskovcu je započeo pevačku karijeru. Tu je, gladan i promrzao, 1958. godine upoznao pevačicu Silvanu Armenulić koja ga je odvela u kafanu Radan i pomogla mu da nauči narodne, zabavne i starogradske pesme. Pošto je postao popularan, počeo je da nastupa u tuzlanskom hotelu „Bristol“.


Tu je upoznao plavušu Slavicu u koju se zaljubio. Iako je pronašao dnevnik u kome je pisala o svom intimnom životu sa drugim muškarcima, rešio je da joj pruži drugu šansu i poveo ju je u Novi Sad. U zrenjaninskom hotelu „Vojvodina“ je sreo crnku Olgicu zbog koje je zaboravio Slavicu. Vrlo brzo ju je zaprosio i 22. novembra 1963. godine su dobili ćerku Žaklinu. Posle nekoliko meseci su se razveli u Osijeku.

Pevao je na Svetom Stefanu kada mu je uručen telegram u kome je pisalo da je Slavica teško bolesna i da želi da ga vidi. Otišao je u Sarajevo da je poseti, ali se nije dugo zadržao. Posle nekoliko dana je saznao da je umrla i tako je nastala jedna od njegovih najtužnijih pesama „Buket belih ruža“. Karijeru je nastavio u niškom hotelu „Park“, a zatim u beogradskom „Gradskom podrumu“ gde je upoznao Milicu. Posle nekoliko meseci su se venčali i Toma je prestao da vodi boemski život.


1969. godine je Silvani Armenulić napisao legendarni hit „Šta će mi život bez tebe, dragi“. To jutro je bio mamuran posle nekoliko noći pijanstva, a od konobara je uzeo blokčić za račune i olovku i napisao je reči pesme koja je opisivala Silvanin brak i raspoloženje u tom periodu. 1970. godine se vratio porocima i u februaru se razveo od druge supruge. 1972. godine se u Budvi zaljubio u Cetinjanku Nadu Radanović sa kojom se vrlo brzo venčao. I ovaj brak je kratko trajao, a Toma je tugu je lečio alkoholom iako mu je zdravlje bilo narušeno. Znao je da u kafani provede tri-četiri dana bez prestanka.


Takođe se kockao, ali za razliku od drugih koji su to radili zbog novca, pevač se zabavljao. Jedno veče u Baden-Badenu je dobio 80 hiljada maraka, a sledeće je sve izgubio.


Pošto je verovao da će umreti, otišao je u Ameriku, a zatim u Kanadu. Tamo je upoznao frizerku Gordanu koja se, i pored loših prognoza, udala za Tomu. U Torontu mu se rodio sin Aleksandar, a 1978. godine se sa porodicom vratio u Jugoslaviju. Tada je snimio neke od svojih najvećih hitova.


Pevao je u hotelu „Šumadija“ i u kafanama na ibarskoj magistrali. U februaru 1982. godine je održao svoj prvi solistički koncert u beogradskom Domu sindikata.


Uprkos narušenom zdravstvenom stanju, 1987. godine je započeo turneju čiji je slogan bio „Oproštajni koncerti Tome Zdravkovića“. Dom sindikata je bio pun dvadeset dana zaredom, a slično se dešavalo i širom Jugoslavije. U aprilu 1991. godine, na vrhuncu slave, bolest ga je prikovala za postelju na VMA. Nije slušao savete lekara pa su oni govorili: „Mi ga oporavimo, a on kako izađe iz bolnice, ode pravo u kafanu.“ž Poslednji nastup je imao 10. septembra iste godine u Podgorici. Posle sedamnaest godina borbe sa rakom prostate, bitku je izgubio 30. septembra. Sahranjen je na Centralnom groblju blizu restorana „Ambasador“ gde je poslednji put pevao Beograđanima. Umro je slavan, voljen i siromašan. Uprkos tome što je mnogo radio, često je spavao na klupi jer nije imao novca za smeštaj.


Od materijalnih stvari, iza njega je ostao samo jedan stan na Petlovom brdu. 2011. godine je u Gradskom parku u Leskovcu postavljen njegov spomenik u prirodnoj veličini, a u selu Pečenjevce ploča sa natpisom „Dao sam vam svoju dušu“. Tu je otvorena i kafana pod nazivom „Tomina priča“. 2014. godine je objavljena knjiga „Toma Zdravković – 68 neispričanih priča“. Prijatelji i kolege su za njega rekli sledeće: „Bio je pesnik i nesrećnik“, „Nosio je u sebi nešto što mi ne možemo da shvatimo“, „Živeo je po svojim pravilima i po svojim snovima“, „Bio je simpatični mangup“, „Očima punim tuge je znao da omađija publiku“, „Sve je radio impulsom srca“, „Svaku kafanu je pretvorio u mali Kolarčev univerzitet“, „Nije hteo da nađe svoju sreću“, itd. 28. septembra 2016. godine je održan koncert u čast u ovog legendarnog umetnika. Učestvovali su: Predrag Živković Tozovac, Zoran Kalezić, Šaban Šaulić, Aca Lukas, Aco Pejović, Snežana Đurišić, Ana Bekuta, Lepa Lukić, Merima Njegomir, Danica Maksimović, itd. Mnogi estradni umetnici su predložili da jedna ulica u Beogradu nosi pevačevo ime, da mu se posmrtni ostaci premeste u Aleju velikana i da neke festivalske nagrade nazovu po njemu.


Facebook stranica koja je Tomi posvećena ima oko 120.000 obožavalaca. Uglavnom je pisao autobiografske pesme koje govore o neuzvraćenoj ljubavi, patnjama i kafani. Pokojni pevač Kemal Monteno mu je napisao numeru „Pesme moje“, a Bora Čorba hit „Umoran sam od života“. Družio je se sa najvećim intelektualcima svog vremena, Miroslavom Antićem i mnogim drugim.

Bio je veoma darežljiv pa je, posle svadbe na kojoj je pevao, honorar od 700 maraka poklonio Zorici, cigančici koja je prodavala cveće. Ona mu je na sahranu donela venac od prirodnih ruža na kome je pisalo: „Tomo, moje detinjstvo te žali.“


Pesmu „Danka“ je posvetio čuvenoj spikerki televizije Beograd, Danki Novović. Upoznao ju je na jednom od svojih koncerata i ubrzo se u nju zaljubio. Njihov odnos se zasnivao na poštovanju, divljenju i platonskoj ljubavi.


U početku je bila ljuta i nije htela da razgovara sa Tomom, ali kasnije je shvatila da bi trebala da bude ponosna što joj je posvetio pesmu.


Pesmu „Jelena“ je posvetio bratovljevoj supruzi Jeleni Zdravković. Pošto su se Jelena i Novica posvađali, on je otišao u kafanu, napio se i sa Tomom napravio veliki hit koji su zapisali na salveti.


Numera „Za Ljiljanu“ je nastala dok je komponovao muziku za seriju „Doktorka na selu“. Tada je upoznao glumicu Ljiljanu Blagojević kojoj je priznao da mu je simpatična. Iako među njima nije postojala romansa, napisao joj je pesmu, a glumica je priznala da se zbog toga neprijatno osećala.




Glumio je pevača u dva filma: „Balkan ekspres“ (1983. godine) i „Bolje od bekstva“ koji je prikazan

1993. godine i u dve serije: „Doktorka na selu“ (1982. godine) i „Bolji život“ (1987. godine).


biografija.org

[Skitnica]

Jedna od meni dragih njegovih pjesama...

[Skitnica]

[Skitnica]

[Skitnica]

[kreja]

[Skitnica]

[Skitnica]

[Skitnica]

[Skitnica]

[laganini]

...sad zbog filma ponovo u žiži uvik sam ga volio al fakat je bio fukara od čovika..i da navodno film nije nešto al dobra reklama čuda čini pa kažu da se prodaje ko lud mislim na posjetu kinima..

[Vjetar]

Kul je Toma bio, ali mi ne izgleda kul u filmu. To mi je najveća zamjerka filmu - predstavljen je nekako bezveze. Možda je u stvarnosti i bio bezveze, ali nekako ne želim da mislim da je onako, kao u filmu, bezveze bio
Onaj nosinger koji su glumcu nalijepili na lice je fkt bezveze, kao i perike, ali to je i svarivo. Jednostavno mi se ne čini kao Toma taj lik u filmu, ni pojavom, a ni ponašanjem.
Najtužnija scena, kako svi kažu, meni je izgledala jeftino - čim počne scena svi počnu plakati (ne čuje se kako jecaju ali ih vidiš kako svi ueeee kme kmke ueeee) Da ne plaču tako svi, bila bi tužna scena, ovako je iritantna...
Silvana je u filmu Ako zanemarimo presmješan govor.

Ev da ne bude da je o filmu samo


Care! Nema dalje

[Bella]

Kakv je bio. opisite u par rijechi..

[Skitnica]

[Skitnica]

[Skitnica]

[Skitnica]

[Skitnica]

[kreja]