Zanimljivosti iz knjizevnosti

[kreja]

Bio je na čelu ekspanzije američke industrije čelika i željeznica u kasnom 19. stoljeću, bio je jedan od najvećih filantropa svog doba, borac za svjetski mir, nauku, obrazovanje – i bio je čovjek koji je odgovoran za izgradnju 2.509 javnih biblioteka / knjižnica!


“Smiješak je odmor umornima, svjetlost malodušnima, sunce žalosnima i lijek shrvanima.” Andrew Carnegie

Andrew Carnegie (25. novembar 1835 – 11. august 1919) bio je i autor članka “Bogatstvo” iz 1889. godine, poznatog i kao “evanđelje bogatstva”, članka koji se do današnjeg dana smatra osnovom za sve one koji žele da vode filantropske živote. Carnegie je bio možda i prvi čovjek u SAD-u koji je javno rekao da bogati imaju moralnu obvezu da poklone svoje bogatstvo prije smrti, odnosno, da ga vrate u ruke naroda.

“Smiješak nije nikome toliko potreban kao onima koji nam ništa drugo ne mogu dati zauzvrat.” – Andrew Carnegie

Jedan od njegovih glavnih interesa bilo je uspostavljanje besplatnih javnih biblioteka/knjižnica, kako bi se obrazovanje učinilo dostupnim svim slojevima društva. U to vrijeme, u svijetu je bilo samo nekoliko javnih biblioteka, a nakon što je Carnegie Corporation investirala u projekat 56 miliona dolara, svijet je postao bogatiji za 2.509 novih biblioteka.

Iako je prvobitno planirano da se igzradi 2.811 javnih biblioteka, neke zajednice su odlučile da odbiju ponudu, jer je uslov gradnje bio da se biblioteke ostave zajednici sa praznim policama, te da ih lokalni stanovnici ili vlade naknadno napune knjigama. Ovo je u to vrijeme nekim zajednicama bilo jednostavno preskupo ili nemoguće za izvesti.

Carnegie je iz Škotske stigao u SAD 1848. godine kada je imao 13 godina. Tada je bio samo siromašni dječak koji je pomagao svojoj porodici tako što je povremeno radio u tvornici pamuka. Tokom vremena, uz mnogo napornog rada (i nešto sreće), Carnegie je osnovao kompaniju US Steel, prvu kompaniju na svijetu koja je vrijedila milijardu dolara. US Steel je prodan u 1901. godine, a Carnegieovo bogatstvo je doseglo svoj ​​vrhunac – vrijednost ekvivalentna 75 milijardi današnjih dolara.

“Ja sam se rodio u bijedi, pa ipak ne bih svoje djetinjstvo mijenjao za ono bogataških sinova. Šta oni znaju o porodičnoj radosti? Šta znaju o majci koja radi kao guvernanta, pralja, kuharica, učiteljica, a koja je ujedno i uzorna supruga?” – Andrew Carnegie

Tokom svog života, Carnegie je prihvatio činjenicu da bogati imaju dužnost da podijele svoje bogatstvo prije smrti, obično kroz filantropske napore. Posljednjih 18 godina svog života proveo je otvarajući brojne zaklade i udruženja kao što su 7.000 crkvenih institucija, Carnegie institut u Pittsburghu, Carnegie zaklada za promovisanje obrazovanja, Carnegie Endowment koji se borio za svjetski za mir, kao i izgradnja javnih biblioteka širom svijeta – biblioteka na čijem je ulazu pisalo “NEKA BUDE SVJETLO”.

Do kraja svog života, Carnegie je uspio donirati gotovo 90 % svog bogatstva (današnja vrijednost: 75 milijardi dolara!).

“Čovjek koji umre bogat, umre osramoćen.” – Andrew Carnegie

Preporučujemo: Jadav “Molai” Payeng: Čovjek koji je sam zasadio šumu površine 5,5 km kvadratnih

[kreja]

Dosadno!

Francuski pisac Marsel Prust (1871-1922) bio je očajan kada je dobio pismo u kom poznati izdavač Mark Humbolt odbija da objavi njegovo životno delo, roman „U traganju za izgubljenim vremenom”.

„Dragi moj prijatelju”, započeo je svoje pismo izdavač, „možda sam ja potpuno bez mozga, ali ne vidim zbog čega bi nekoga zanimalo da pročita trideset strana samo da bi saznao kako se pripovedač vrti u krevetu jer ne može da zaspi!”

Roman je kasnije objavio „Galimar” i to je jedno od najslavnijih dela francuske književnosti.

[kreja]

Vilijam Šekspir – engleski pesnik i dramski pisac, jedan od najuticajnijih dramaturga u istoriji i tvorac „Romea i Julije“ ima samo nekoliko godina formalnog obrazovanja.

[kreja]

Sami organizuju svoje vreme, u večitoj su potrazi za inspiracijom, njihov je posao njihova potreba i napisane reči koje su ostavili i ostavljaju za sobom čitaće se do kraja sveta i veka. Koje su bile dnevne rutine velikih svetskih pisaca? Kako su i kada pisali?

Džek Keruak

„Imao sam ritual da pišem pod svetlom sveće. Kada počnem, zapalim je i ugasim kada završim. Iz jednog filma o Hendlu prihvatio sam i običaj da kleknem i pomolim se pre nego što počnem sa radom. A, sada prosto mrzim da pišem... Da li sam sujeveran? Počinjem da sumnjam na pun mesec i imam vezu sa brojem 9. Svakog dana u kupatilu radim stoj na glavi i devet puta stopalima dodirnem pod. To je ritual baš kao i molitva Isusu da mi sačuva energiju i razum za moju paralizovanu majku, moju ženu i ljubimce. OK?“, rekao je Džek Keruak u intervjuu 1968.



Suzan Zontag

„Početi sutra – ako ne danas. Ustaću svako jutro najkasnije u osam (ovo pravilo mogu da prekršim jednom sedmično). Ručaću samo sa Rodžerom (ne, ne idem da ručam negde napolju). Ovo pravilo mogu da prekršim jednom u dve nedelje. Pisaću svaki dan. Reći ću ljudima da me ujutru ne zovu telefonom ili se neću javljati kada zvoni. Trudiću se da ograničim večernje čitanje (mnogo čitam jer tako bežim od pisanja)...“ (deo je dnevnika Suzan Zontag iz 1977.)

Henri Miler

„JUTRA – ako sam mamuran, pišem teze ili postavljam, a ako sam u dobrom stanju, pišem.
POSLE PODNE – radim po sekcijama i pratim plan po delovima bez forsiranja. Pišem dok ne završim deo u celini.
VEČERI – viđam se sa prijateljima i čitam u kafeima. Istražujem kvartove koje ne znam. Ako je vlažno, idem peške. Ako je suvo, vozim bicikl. Pišem ako sam raspoložen i slikam ako sam prazan ili umoran. Pravim planove, pišem beleške, korekcije. Trebalo bi preko dana da nađem vremena za muzeje ili šetnje kako bih pravio skice u vozu, parku ili kafeu.
...Bibilioteka jednom nedeljno zbog preporuka.“, napisao je Henri Miler 1932.

[kreja]

Dijeta za privlačenje pažnje

Jednom prilikom čuvenog engleskog pesnika DŽordža Gordona Bajrona (1788-1824) na večeru su pozvali poznanici kod kojih nikada ranije nije bio u kući. Tamo se okupilo veliko i ugledno društvo književnika. Na pitanje domaćina da li bi mu
najpre prijala supa, Bajron je rekao glasno kako bi ga svi čuli:
- Ja nikada ne jedem supu!
- Volite li ribu?
- Ne, ja nikada ne jedem ribu!
- Možda bi vam prijalo pečenje?
- Ne, ja nikada ne jedem pečenje!
- A bar čaša vina?
- Nikada u životu nisam okusio vino! - grmeo je pesnik.
Nemajući više kud, domaćin je upitao pesnika šta obično jede za večeru.
- Samo dvopek i vodu! - odgovorio je pesnik.
Na žalost, nisu imali dvopek, pa je popio vodu u koju je sipao malo sirćeta. Potom je ljutito otišao.
Zabrinuti domaćin sreo je posle nekoliko dana bliskog Bajronovog prijatelja i upiutao ga:
- Zašto me niste upozorili kako se hrani lord Bajron?
Otkad je na onako strogoj dijeti?
- Otkako ste vi to počeli da primećujete! NJegovo ponašanje imalo je za cilj pre svega da privuče pažnju prisutnih. I da znate: posle večere otišao je pravo u
obližnju krčmu gde se najeo pečenja i napio vina.

[kreja]

Bujna mašta

Dok je bolestan ležao na samrti, slavni francuski pisac Onore de Balzak (1799-1850) bio je nezadovoljan što o njegovom zdravlju brinu neki nepoznati lekari pokušavajući bezuspešno da mu pomognu. -Neću da me vi lečite - vikao je u bunilu bolesni pisac.
-Pozovite doktora Bjanšona! - preklinjao je Balzak.
Da li je Bjanšon bio neki slavni lekar?
U izvesnom smislu jeste. Bio je junak Balzakovog romana - izmišljena ličnost.

[kreja]

Možeš uvijek pisati, ako te ljudi ostave nasamo i ne smetaju ti. Ali najbolje se ipak piše kad si zaljubljen.

Ernest Hemingve

[kreja]

Branislav Nušić , najduhovitiji čovek Balkana, kako ga je nazvala evropska kritika, izazivao je graju i smijeh gdje god bi se pojavio.
Tako je jednom za vrijeme demonstracija htio na konju da uđje u Ministarstvo spoljnih poslova.
Kada ga je poslužitelj Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio:
“More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!”

Svemu je pronalazio smiješnu stranu i šalio se kako na tuđj, tako i na svoj račun. Međjutim, kada je 1915. godine na bojištu izgubio sina Strahinju-Bana, smijeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik knjigom “Devetstopetnaesta”
i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara. Tada su i nastali njegovi najbolji pozorišni komadi:
“Gospođa ministarka”,
“Mister dolar”,
“Ožalošćena porodica”,
“Dr”,
“Pokojnik” i drugi. U to vrijeme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.

[kreja]

Jovan Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o brojnim vezama i vanbračnoj djeci.
Malo je poznato da je svom velikom kolegi i prijatelju, Aleksi Šantiću preoteo vjerenicu, iz hira ili kratkotrajne zaljubljenosti to niko nikada nije saznao.
Dučić je nakon odlaska u diplomatiju prekinuo svaki kontakt sa tom djevojkom, ostao je i bez nje i bez prijatelja.

[kreja]

Kako je velikom Dostojevskom bilo u zatvoru, opisao je u drugom pismu svome bratu, iz februara 1854. godine:

“Koliko sam iz tamnice poneo narodnih likova i karaktera! Koliko skitnica i razbojnika, uopšte, svega tamnog i zlosrećnog. Biće dovoljno za čitave tomove. Kakav neobičan svet! U celini, to vreme za mene nije bilo izgubljeno. Ako nisam upoznao Rusiju, onda sam narod ruski sasvim dobro upoznao, tako dobro da ga malo njih zna kao ja.”

[kreja]

Branislav Nušić šetao se u zatvorskom dvorištu zajedno sa ubicama, lopovima i kockarima.

To je bilo zanimljivo iskustvo za jednog pisca. Poslije ovih šetnji, dobijao je kao jedinu lektiru Bibliju, čije je stranice tako dobro proučio, kako je kasnije pričao, da je mogao da drži crkvene propovedi.

[kreja]

Gete je bio zaljubljive prirode i veliki ljubitelj žena , i to ne samo u mladosti nego do kraja života.

[kreja]

Šekspir je bio neradan i raspusan , sklon skitnji i porocima…Često je bio nazivan plagijatorom.

[kreja]

Agata Kristi je za vrijeme Prvog svjetskog rata radila u bolnici , gdl e je i stekla ogromno znanje o otrovima koje će kasnije vešto koristiti u svojim djelima. Inače , ona je odustala od karijere pijanistkinje zbog svoje pretjerane stidljivosti.

[kreja]

Bodler je bio opsjednut ženskim stopalima.

Vktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji.

Za zgražavanje je svakako podatak da je pisac Luis Kerol (“Alisa u Zemlji čuda”) , koga dugo prati epitet pravog dječjeg pisca , bio sklon fotografisanju nagih devojčica.


Hans Kristijan Andersen , bio je veliki hipohondar. Njega je intimno više od svega plašila misao da bi ga greškom mogli živog sahraniti ! Zato je cio život po džepovima držao ceduljice na kojima je pisalo : samo se čini da sam mrtav !

[kreja]

• Konfučije je bio toliko opsjednut ružama , da je posjedovao biblioteku od 600 knjiga o njihovom uzgajanju.

• Vuk Karadžić je u svom “Rječniku” omaškom ispustio reč “guslar” , mada su guslari mnogo doprinijeli njegovoj slavi.

• Čarls Dikens morao je da bude okrenut ka sjeveru prije nego što bi mogao da napiše riječ.

• Po djelima Šekspira do sada je snimljeno preko 800 filmova.

• Puškinu nije rasla brada.

• Tolstojeva supruga je njegov rukopis knjige “Rat i mir” svojeručno kopirala čak 7 puta

[kreja]

• Mark Tven je kao veoma mlad učio za brodskog krmanoša.Prolazeći svakodnevno kroz neki tesnac , kapetan mu je često govorio “Mark twain” Kad je kasnije postao humorista , sjetio se toga mjerenja pa je uzeo pseudonim Mark Twain , po kojem ga i danas svi znaju.

• Jedini dramski pisac koji je umro glumeći svog junaka je Molijer. U komediji ” Uobraženi bolesnik” , on je umro na sceni igrajući uobraženog bolesnika.

• Sjedi Puškin u svojoj sobi i razmišlja: “U redu, ja sam genije. Gogolj je takođe genije. Ali i Tolstoj je genije, i Dostojevski , pokoj mu duši, takođe genije! Pa gdje je tome kraj ?

[kreja]

Henry Darger

Henri Dardžer (Henry Darger) rođen je u Čikagu, 2. aprila 1892. godine. Nije imao ono što bi se moglo nazvati srećnim detinjstvom: izgubio je majku sa četiri, a oca sa osam godina i već tada je institucionalizovan sa dijagnozom “samozlostavljanja”, što je u ono vreme bio eufemizam za samozadovoljavanje. Trpeo je maltretiranje, uvrede, nipodaštavanja od nadležnih u ustanovama i kada je napokon uspeo da pobegne iz svojevrsnog mučilišta tog doba, spoljni svet nije imao mnogo toga da mu ponudi. Radio je kao čistač veći deo svog života i nikome oko sebe, baš nijednom, nije zapao u oči, osim možda zbog čudne navike da skuplja stare novine i časopise po parku.

Ipak, trebalo bi da znate da je Henri Dardžer bio jedan od najfascinantnijih pisaca i umetnika 20. veka.

Uprkos svom naizgled ispraznom životu, Dardžer se, bez ičijeg znanja, bavio pisanjem i slikanjem, a takođe je i pokrenuo akciju za zaštitu dece bez roditelja. Iako je posvećenost umetnosti svakako pohvalna osobina, pogotovo za čoveka koji je bio relativno neobrazovan, ništa od ovoga ne svedoči po sebi o Henrijevoj genijalnosti dok se ne pogleda bliže njegov opus.



Jedna od tri postojeće fotografije Henrija Dardžera

Najpoznatije delo Henrija Dardžera svakako je “The Story of the Vivian Girls, in what is Known as the Realms of the Unreal, of the Glandeco-Angelinian War Storm, Caused by the Child Slave Rebellion”, takođe poznata i kao “The Realms of the Unreal”, priča napisana u 15 tomova, na neverovatnih 15,145 strana zgusnuto kucanog teksta. Radnja je smeštena na izmišljenoj planeti, oko koje se okreće planeta Zemlja, a na kojoj divlja rat između nacija. Glavni protagonisti su deca, koja su ustala protiv tiranije jedne od nacija, predvođene devojčicama Vivijen i paletom heroja, za koje se veruje da svaki predstavlja jedan od Dardžerovih alter-ega. Detaljne, živopisne scene borbi, otmica, oluja, elemenata epske fantastike, oživele su čitav jedan svet koji je nikao u umu skromnog čistača.



Dardžerova soba u kojoj je stvarao irealne realme

Pored teksta, knjiga je takođe sadržala i preko 700 ilustracija na papirima raznih dimenzija (neke su bila dugačke i do tri metra, a visoke po metar i po), rađenih vodenim bojama, u grafitu, kao i nekoliko kolaža. Slike su predstavljale dečije avanture, zastave raznih nacija koje su bile u ratu, oružja koja su se koristila, i često su bila propraćena komentarima u vezi sa događajem koji je predstavljen. Za likove dece, Dardžer je koristio portrete iz novina i magazina, što je i bio razlog njegovog konstantnog prikupljanja “đubreta” na ulici.



Henrijeva dela nisu bila poznata za njegova života. Tokom njegovih poslednjih dana, dok je ležao u bolnici, uspešni fotograf tog vremena Nejtan Lerner (Nathan Lerner), koji je, igrom slučaja, izdavao sobu Dardžeru, otkrio je ovaj ogorman opus. Među hiljadama praznih flaša, tkanina, stotinama klupka končića i vune, ležalo je remek-delo umetnosti koja će postati poznata kao art brut (umetnost van granica dominantne kulture).



Delo u 15 tomova

Henri Dardžer je umro 13. aprila 1973. godine, u potpunoj anonimnosti. Danas, njegova dela mogu se naći u renomiranim muzejima širom sveta: deo su stalne postavke Narodnog muzeja i Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Čikagu, Irskog muzeja moderne umetnosti, kao i prestižne Collection de l’Art Brut.

Na kraju, šta je najvažnije nasleđe Henrija Dardžera? Pored umetničkih dostignuća i ogromnog opusa, ono što nam je pokazao um naoko jednostavnog čoveka, svakako je sposobnost jednog bogatog unutrašnjeg sveta da nadiđe sve granice. Obrazovne, ekonomske, kulturalne granice, sve se one šire i gube, da bi dopustile jednom čistaču ulica da bude deo naše stvarnosti.

[kreja]

Jednom je bio pozvan na ručak kod jedne porodice koja je mnogo držala do forme. Kad je prineo usnama prvu kašiku supe i srknuo, opekao je usta i jezik i ispustio i sadržaj iz usta i kašiku u tanjir.

Svi prisutni za stolom pogledali su se zgranuto, ali Twain se nije zbunio:

- Vidite, sad imate priliku da utvrdite kakva je razlika između inteligentnog čoveka i budale. Budala bi progutala ovu kašiku vrele supe i ne bi ništa rekla.
***
Neko je jednom zamolio Twaina da definiše grižu savesti. Veliki pisac je umesto odgovora ispričao ovu anegdotu:

- Kada sam bio mali, prišao sam jednoga dana kolicima nekog piljara i, iskoristivši priliku dok je taj razgovarao s mušterijom, ukrao sam mu jednu krušku. Odmah sam pobegao i sakrio se u jedan grm. Čim sam zagrizao krušku, osetio sam grižu savesti. Vratio sam se piljarovim kolicima, stavio sam ukradenu krušku na njeno mesto i uzeo drugu… zreliju!

[kreja]

ARNOLD BENET
Pisac je bio neurotični ekscentrik koji je sve radio po specijalno određenim pravilima. Kada bi njegova kućna pomoćnica stavila čaj u prokuvanu vodu, gledao bi na sat i tačno četiri minuta kasnije izdao uputstvo da mu se čaj sipa.

(Piščev kraj bio je ironičniji od kraja bilo kojeg njegovog romana. Umro je od tifusa koji je dobio pošto je u Parizu ispio čašu vode kako bi dokazao da je ista bezbedna za piće.)

[kreja]

Knjiga čiji je sadržaj najsažetiji bez sumnje je delo Amerikanca Marka Lemona pod naslovom “Savet onima koji žele da se žene”. Tekst čini samo jedna reč “Don’t” koja može da se prevede kao “Nemojte”.

[kreja]

https://knjizevnost.fandom.com/bs/wiki/ ... lagić_Meha

https://knjizevnost.fandom.com/bs/wiki/ ... lagić_Meha

[kreja]

Način na koji je Tin Ujević, jedan od najpoznatijih hrvatskih boema i pjesnika živio, društvo često osuđuje. Da bismo vas što bolje upoznali s Tinom kao čovjekom, a ne samo pjesnikom, nabrojat ćemo neke anegdote iz njegova života.

Tin nije volio sudjelovati u razgovorima za vrijeme brijanja u brijačnici. Svejedno, brijač mu je često dosađivao forsiranim razgovorima. Jednom ga brijač upita: “Kako hoćete da vas obrijem?”. “Bez riječi”, odgovori mu mirno Tin.

Jednom, dok je spavao na klupi u parku, Tina je probudio lokalni policajac. No, čim je vidio da je riječ o tada već slavnom književniku, počeo se žurno ispričavati. “Ma ne morate mi se ispričavati”, rekao je Tin, “iako bi bio red da ste prvo probudili podstanara”, aludirajući na beskućnika koji je spavao pod klupom.

Ujevića, koji je ostao neženja do kraja života, neki prijatelji upitaše zašto se ne ženi. “Ljudi se trebaju ženiti, bogovi mogu, a pjesnici ne smiju”, odgovori im Ujević.
Jednu večer došao je Tin Ujević u prestižnu i finu zagrebačku kavanu, sjeo za stol i naručio kavu. Međutim, konobarica odbije njegovu narudžbu jer on nije prikladno odjeven za takvo mjesto. Bez ljutnje otiđe i vrati se u svom jedinom i najboljem odijelu te naruči kavu. Nakon što mu je konobarica donese, on ustane, rastegne džepić od sakoa i polije kavu te kaže: «Vi ste ovu kavu donijeli mom odjelu, a ne meni».
U Sarajevu je tražio stan i nisu mu dali pa im je rekao:”Dok sam živ, ne date mi ni stan, a kad umrem, dat ćete mi cijelu ulicu.

Vidimo da je Ujević bio vrlo inteligentna, dosjetljiva i zanimljiva osoba. Bio je svjestan svoje situacije, živio je skitalačkim životom i volio se opijati, no ništa od toga mu nije oduzelo njegov smisao za šalu. Za kraj ćemo samo dodati pomalo autobiografsku Ujevićevu pjesmu.

ZAPIS NA PRAGU

Ove pjesme to nisam ja, iako sam ih ja napisao

Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.

Moj pravi život, ja sam samo disao.

Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.

Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.

Ja puštam i drugog da govori za me.

A i sam govorim druge same.

Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.

O, ja. Ja sam od sebe i manji i veći.

O, ja. Moj drugi i moj treći.

Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.

Gle ovog dvojstva i trojstva moga:

ima u meni tmine,

no ima u meni i vedrine,

i moja divna sloga.

Tin Ujević

Navigacija objava

[kreja]

Za okladu, Tin je vezanih očiju kušao razna vina te s nevjerojatnom preciznošću pogađao koje je koje: “Crno, preklanjska berba, doneli ste ga od Ginića”; “Sićevačko, lanjsko, troše ga kod ‘Trandafilovića’ i ‘Tri seljaka’, može proći”, “Smederevsko, ovogodišnje, nije najbolje… Vinograd okrenut jugozapadu”, nepogrešivo je odgovarao nakon svake čašice. A onda mu donesoše četvrtu čašu – vodu. Tin proba. Mršti se. Otpije još nekoliko gutljaja, pa skidajući povez s očiju, poraženo izgovora: “Ovo nikada nisam pio!”

Vidjevši kako pjesnik s praznom čašom stoji u kutu gostionice, neki veseljak mu je prišao i rekao: “Slaži nešto nabrzinu i platit ću ti špricer!”. Tin ga i ne pogleda već mu preko ramena dobaci: “Ne, prijatelju, rekao si dva!”. Kako je to bila laž, šaljivac nije imao druge nego otići po piće za velikog Tina.