Pustopoljina

Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes). Počeo je da piše veoma rano. U 19-toj godini (1923). objavljuje svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“, a već u 20-toj i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.


Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. 1927. – 1935. radi pri Čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. Vraća se u rodni Čile 1945. godine i postaje senator.


Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se vraća 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971. godine.

 

Ako me zaboraviš

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo drveta,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Zabranjeno je

Zabranjeno je plakati, a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo onda kad su ti potrebni.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.

DA BI ME MOGLA ČUTI,
riječi su mi
ponekad tanahne
poput tragova galebova na žalu.
Ogrlica, pijani praporac
za tvoje ruke nježne poput grožđa.
Gledam te svoje daleke riječi.
Iako moje, one su ponajviše tvoje.
Poput bršljana penju se u moju drevnu bol.

Penju se tako po vlažnim zidovima.
Zbog tebe se zbiva ta krvava igra.
One bježe iz moga mračnog skrovišta.
Sve ispunjavaš ti, baš sve.

Prije tebe ispunile su samoću koju zauzimaš
i više od tebe navikle su se na moj jad.

Sada hoću da kažu ono što ti želim reći,
da me ti čuješ kako želim da me čuješ.

Vjetar tjeskobe još ih uzvitlati znade.
Uragani snova još ih ponekad obore.
Druge glasove slušaš u mom bolnom glasu.
Plač usta starih, krv molitva drevnih.
Voli me, družice, ne ostavljaj me. Pođi za mnom.
Slijedi me, družice, na tom valu tjeskobe.

Ali riječi se moje tvojom ljubavlju boje.
Sve ispunjavaš ti, baš sve.

Od svih riječi beskonačnu kolajnu pravim
za ruke tvoje bijele, slatke kano grožđe.

Noćas bih mogao napisati stihove



Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer:
“Noć je posuta zvezdama,
Trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je,
a ponekad je ona i mene volela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubih je, koliko puta,
ispod beskrajnog neba.
Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.

Kako da ne volim njene
Velike nepomične oči.
Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam,
osećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu,
još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.
To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesrećna što ju je izgubila

Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me
Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno,
ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.
Drugome. Pripašće drugome.
Ko pre mojih poljubaca.

Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista,
no možda je ipak volim?

Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!
I jer sam je u noćima poput ove
držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
i poslednji stihovi koje za nju pišem.

Dopadaš mi se kada ćutiš




Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim tako©Ęe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

Ne budi daleko od mene

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Igraš se svakog dana


Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime dimnim slovima medju južnim
zvezdama?
Ah, daj da se setim kakva si nekoć bila, kad još nisi
postojala.
Iznenada, vetar zavija i udara u moj prozor zatvoreni.
Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša halju odbacuje.
Proleću ptice.
Vetar. Vetar.
Ja se mogu boriti protiv ljudske sile.
Oluja tamo lišće kovitla
i odvezuje sve barke što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena očima prohujala.
Sada, takodjer sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim, i radost moja grize ti šljivu usta.
Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju, na ime moje koje svi
izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti dok smo se
ljubili u oči
i dok su se nad našim glavama sumraci rasplitali u
razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.
Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom
ono što proleće s trešnjama čini.

Nagnut U Večeri
Nagnut, u večeri, bacam svoje tužne mreže
u tvoje oči okeanske.

Tamo se izvija i gori na uzvišenom ognjištu
moja samoća što kao davljenik maše rukama.

Crvene znake stavljam na tvoje oči odsutne,
kao more što zapljuskuje stene svetionika.

Ti samo tminu čuvaš, ženo daleka i moja,
iz tvog pogleda izroni ponekad obala straha.

Nagnut, u večeri, bacam svoje tužne mreže
u to more tvojih očiju beskraja.

Noćne ptice kljucaju prve zvezde
što svetlucaju kao moja duša kad te volim.

Galopira noć na svojoj plavoj kobili
prosipajući poljima plavo klasje.

Oda srecnom danu

Ovog puta me pustite

da budem srećan,

ništa se nije desilo nikom,

sve što se dešava

to je da sam srećan

sa sve četiri strane

srca, kad hodam,

spavam ili pišem.

Šta da vam radim,

srećan sam.

Bezbrojniji sam od paše

na livadama,

osećam kožu kao cerovu koru

i dole nadu,

gore ptice,

more kao kopču

na svome pojasu,

od hleba i kamena

stvorenu zemlju

vazduh raspevan

kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku,

pesak si,

pevaš i pesma si,

svet je

danas moja duša,

pesma i pesak

svet su

danas tvoja usta

pusti me

da u tvojim usnama i pesku

budem srećan,

srećan što dišem

i što ti dišeš,

srećan što dodirujem

tvoje koleno

i tad mi se čini da sam dirnuo

azurnu kožu neba

i njenu svežinu.

Danas me pustite

samog

da budem srećan,

sa svima ili bez ikog,

srećan

sa pašom

i peskom,

srećan sa vazduhom i zemljom,

srećan s tobom, s tvojim usnama

srećan.

Farewell i jecaji

1

Iz dna tebe, na kolenima,
dete nas, tužno kao ja, gleda.

Zbog tog života što će u njemu goreti,
moraće da se vežu naši životi.

Zbog ruku tih, čeda ruku tvojih,
moraće moje ruke ubijati.

Zbog njegovih očiju otvorenih na zemlji
videću suze u tvojim jednog dana.

2

Ja to ne čelim, draga.

Neka nas nišhta ne veže,
ništa nek nas ne spaja.

Ni reč što usnom tvojom zamirisa,
ni ono što reč nijedna ne iskaza.

Ni praznik ljubavi što nas mimoiđe,
ni jecaji tvoji kraj okna u kutu.

3

(Volim ljubav mornara
što ljube i odlaze.

Ostavljaju obećanje neko
I nikad ih nema više.

U svakoj luci po jedna žena čeka,
mornari ljube i odlaze.

Jedne noći sa smrću ležu
u ložnicu mora.)

4

Volim onu ljubav što se deli
između poljuba, kreveta i hleba,

Ljubav što može biti večna
a i prolazna može da bude.

Ljubav što se zheli odvojiti
da bi ponovo voleti mogla.

Ljubav obogotvorena što se primiče,
Ljubav obogotvorena što odlazi.

5

Više se moje oči neće očaravati tvojima,
više se moja tuga kraj tebe smirivati neće.

Ali, kuda god budem išao, nosiću tvoj pogled,
kuda god putovala budeš, nosićeš moju tugu.

Beh tvoj, ti beše moja. I šta? Nas dvoje sačinismo
krivinu puta kojim je ljubav prošla.

Beh tvoj, ti beše moja. Pripašćeš onom ko te zavoli,
onom ko u vrtu tvome pokupi plodove moje setve.

Odlazim. Tužan sam, ali tužan sam uvek.
Iz tvog zagrljaja odlazim. Put moj cilja nema.

Iz tvog mi srca jedno dete kaže zbogom.
A i ja njemu kažem zbogom, takođe.

Znat ćeš

Znat ćeš da te ne volim i da te volim,
jer živjet je moguće na dva načina,
riječ je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu studeni.

Volim te da bih te počeo voljeti,
da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voljeti nikada:
zato te još uvijek ne volim.

Volim te i ne volim, kao da imam
u svojim rukama ključeve sreće
i nesigurnu sudbinu nesretnika.

Moja ljubav ima dva života da bi te voljela.
Zato te volim kada te ne volim
i zato te volim kada te volim.

Meni dovoljna


Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,

i krila moja za tvoju slobodu Iz

mojih usta poleteće u nebo ono što

 je spavalo u tvojoj duši.

U tebi je varka svakoga dana, stižeš

ko rosa na cvetne latice, potkopavaš

obzorje svojom odsutnošću, poput

talasa bežeći neprestano.

Rekao sam da si pevala u vetru, kao

što pevaju jedra i jarboli, ti si kao

oni, visoka i ćutljiva i često tužna

kao putovanje.

Utočište, kao stari put, nastanjuju

te jeke i glasovi čežnje, budim se

ponekad, sele se i beže ptice što su

spavale u tvojoj duši.

Ljubavna pjesma


Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primjer: "Noć je posuta zvijezdama,
trepere modre zvijezde u planini."

Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Volio sam je, a ponekad je i ona mene voljela.

U noćima kao ova, bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Voljela me, a ponekad i ja sam je volio.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osjećati da sam je izgubio.

Slušati noćas beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvijezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u bijelo odijeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam volio!
Moj glas je tražio vjetar da takne njeno uho.

Drugome, pripast će drugome. Kao prije mojih cjelova.
Njen glas i jasno tijelo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednji bol koju mi zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.

Srećan

Ovog puta me pustite da budem srećan, ništa se nije desilo nikom, sve što se dešava to je da sam srećan sa sve četiri strane srca, kad hodam, spavam ili pišem.


Šta da vam radim, srećan sam. Bezbrojniji sam od trave na livadama, osećam kožu kao cerovu koru i dole nadu, gore ptice, more kao kopču na svome pojasu, od hleba i kamena stvorenu zemlju, vazduh raspevan kao gitara.


Ti, pokraj mene u pesku, pesak si, pevaš i pesma si, svet je danas moja duša, pesma i pesak svet su danas tvoja usta pusti me da u tvojim usnama i pesku budem srećan, srećan što dišem i što ti dišeš, srećan što dodirujem tvoje koleno, i tad mi se čini da sam dirnuo azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan, sa svima ili bez ikog, srećan sa travom i peskom, srećan sa vazduhom i zemljom, srećan s tobom, s tvojim usnama srećan.