Koliko je Meša Selimović bio posvećen svojoj ženi Darki, najbolje oslikava posveta napisana njoj u knjizi Derviš i smrt.
– Kad bih umeo da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće – napisao je cenjeni pisac.
Naime, životne priče nas uče koliko je teško pronaći ljubav u kojoj je sve ostalo podređeno veličini ljubavi, kao i da oni koji su srećni sticaj okolnosti uspeli da odbrane od spoljašnjih uticaja, stiču bogatstvo od kojeg veće ne postoji.
Takvo bogatstvo stekli su Meša Selimović i njegova Darka.
Posle II svetskog rata Meša je došao u Beograd da živi i radi na značajnoj funkciji. Iako je bio oženjen čovek, Meša se posle susreta sa Daroslavom Darkom Božić zaljubljuje tako i toliko da ne može da zamisli svoj život bez nje. Docnije će izjaviti da nije pogrešio ili da je dobro procenio – osetio da je reč o pravoj ljubavi. Da bi ostvario svoj san da bude sa njom, morao je napustiti suprugu Desanku i malo dete.
U braku sa Desankom nije bio srećan. Iako mu je bilo teško da joj saopšti da želi da se razvede, nošen svojim snom, saopštava joj svoju odluku jedne večeri i odmah odlazi iz kuće. Ona ga je pratila u kućnoj odeći uprkos jakoj kiši, sva zbunjena, iznenađena, povređena, očajna. Glasno ga je dozivala i molila da se vrati. Nije se okretao, već je nastavljao da hoda brže, ne gledajući kuda ide, gazeći i po smrdljivom blatu smetlišta… bio je sav mokar od kiše i pranja na česmi od smrdljivog blata…
Hodao je po mraku od Trga Republike do Karaburme sa mučninom i krivicom što je morao da povredi Desanku kojoj nikako nije mogao da pomogne, ali ujedno i sa strahom da ga tako prljavog i uznemirenog Darka ne odbije, da u njoj ne izazove gađenje.
Darka ga je dočekala razneženo, kao da je bio “namirisan najskupljim mirisima”*. Ponašala se sa potpunim razumevanjem nošena sopstvenom ljubavlju prema njemu. Tu prvu noć njihovog doživotnog zajedničkog života umirila je i pretvorila u lepotu, razumevanje i podršku koju samo ljubavnici mogu jedno drugom da daruju.
– Prala me je, čistila i peglala do jutra, dok sam ja, okupan, spavao – ispričao je Meša.
Te teške noći Meši je bio potreban san, a ona ga je spremala za novi radni dan i novi – zajednički život.
Oni nisu čekali da se okonča razvod, svaki dan razdvojenog života smatrali su izgubljenom večnošću. Meša je bio svestan da ruši moralni kodeks kojeg mora da se pridržava kao komunista. Osim vanbračne zajednice, sporno je bilo i što je Darka bila kćerka generala kraljeve vojske i udata za čoveka kojem se kao vojniku kraljeve vojske gubi svaki trag.
Pustio je da se stvari dešavaju spontano, iako je obavestio jednog člana partije o svojoj situaciji. Supruga Desanka ga je tužila zbog vanbračne zajednice sa ženom buržoaskog porekla. Na partijskom sastanku, gde se raspravljalo o njegovom slučaju, postavljali su mu ponižavajuća pitanja na koja nije hteo da odgovara. Demonstrativno je napustio sastanak uz izjavu da neće dozvoliti da ga ponižavaju.
Ishod je bio jasan: isključen je iz komunističke partije, a samim tim postao je nepoželjan na bilo kom radnom mestu. Život u Beogradu bio je nemoguć. Meša je tražio posao u Sarajevu, dobio ga, te su Darka i on krenuli put Sarajeva sa nešto malo novca i stvarima iz Darkinog stana.
Odlazeći, Darka je izgubila pravo na stan. Darka se nije bunila, bilo joj je, kao i Meši, dovoljno da su zajedno. Nisu se ni bojali neizvesnosti, srećno su putovali prugom Beograd – Sarajevo sa malo hleba i kačkavalja. Darka je nešto pre toga bila bolesna te je na put krenula sa svega 39 kg. Ljubav, nežnost njihovih zagrljaja, pogleda i priče učinili su da ovo putovanje dožive kao malu čaroliju u kojoj postoji bezbrižnost i lepota života.
Ljubav je bila jača od surove stvarnosti. O njoj nisu mogli ni da razmišljaju. Zanos vredan divljenja…
“Iako je, u skladu sa ondašnjim pravilima, obavestio Komunističku partiju o novoj ljubavi, u proleće 1947. godine formirana je partijska komisija Komiteta za kulturu i Komiteta za školstvo i nauku vlade FNRJ da ispita njegov slučaj. „Da li ste se ljubili?“ Komunisti iz njegovog radnog kolektiva, a naročito komunistkinje, postavljali su mu krajnje lična pitanja: „O čemu si sve razgovarao sa svojom ljubavnicom? Da li ste se ljubili? Šta ste još radili?“ U skladu sa ondašnjim pravilima komunističke discipline, skrušeno je odgovarao, dok u jednom trenutku njihova radoznalost nije prevršila svaku meru. Ustao je i rekao da više neće dozvoliti da se iživljavaju na njemu, a zatim napustio sastanak. Zbog ljubavi sa „ćerkom predstavnika starog režima“, i još više zbog odbijanja da se pred drugovima komunistima pospe pepelom po glavi, isključen je iz Komunističke partije, što je u ono vreme gotovo automatski značilo i gubitak posla. Podneo je zahtev za razvod braka, ali Selimovićeva prva žena nije dolazila na ročišta. Tek posle godinu dana, kad se nije odazvala ni na treći poziv, brak je razveden po sili zakona, i on je mogao da se oženi Darkom. U jesen 1947. odlaze u Sarajevo, gde su mu ponudili posao profesora u Višoj pedagoškoj školi, dobija dve ćerke, Mašu i Jasenku, a u Beograd će se svi vratiti tek 1973. godine.
Njihov dalji zajednički život u Sarajevu bio je težak, živeli su često u oskudici, Meša je dobijao i gubio profesorsko mesto bez ikakvih razložnih objašnjenja. Ipak, Meša je svestan da takvo ophođenje prema njemu počiva na zavisti, njegovom poreklu… nije poklekao jer je uz sebe imao ljubav. Ona je bila njegov “dobri duh” *.
Darka je za njega i njihovu porodicu (dve kćerke) odlazila da prodaje stvari iz kuće kako bi preživeli, podržavala ga u pisanju kad bi se za to stekli uslovi, prva čitala njegove ispisane redove… neprekidno je bila kraj njega i uz njega…
– Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni delić onog što sam uradio. U njenom slabom telu lepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti, da me je uvek zaprepašćivala: ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, verovala u mene kad su svi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju…
Posle ovih reči sledi najveći dokaz njegove ljubavi:
– Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice).
Njegova ljubav prema Darki ispred je njegovog uspeha u književnosti, tragično bi bilo živeti bez nje.
Srećom, došlo je vreme kada Meša ostvaruje književne uspehe, dobija nagrade… Zajedno su podelili i dobro i zlo. Njihova ljubav davala im je snagu i osećanje sreće ma u kakvim okolnostima živeli.
Posle njegove smrti Darka je nastavila da štiti njegovu zaostavštinu od zloupotreba.
Meša je rekao kako je uvek zahvaljivao svojoj sudbini što ga je darovala takvim čovekom kao što je Darka. Svojom ljubavlju Darka je posvedočila isto: hvala sudbini što mi je podarila takvog čoveka kao što je Meša.
