Glumci i glumice

[kreja]

Rade Šerbedžija je rođen 27. jula 1946. godine u mestu Bunić kod tadašnje Titove Korenice, poznati je jugoslovenski i svjetski glumac. Oženjen je Lenkom Udovički, sa kojom ima kćerke Ninu, Milicu, Almu, Vanju, Luciju i sina Danila. Šerbedžija je diplomirao glumu 1969. godine na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažovan u zagrebačkom Dramskom pozorištu Gavela. Filmski debi ostvario je sporednom ulogom u Iluziji - 1967, filmu Krste Papića. Prvu glavnu ulogu tumači u filmu Gravitacija iz 1968. godine Borisa Horvata.

Šerbedžija je ostvario zavidu holivudsku karijeru po svom odlasku u Ameriku, tumačeći najčešće uloge Rusa, Poljaka i sl. iako nema probelma sa akcentom.

Uloge: Iluzija, Crne Ptice, Idu dani, Crveno klasje, Zvezde su oči ratnika, Bravo maestro, Užička Republika,Variola vera, Zadah tela, Nečista krv, Stigmata,Kao rani mraz,72 dana.

[kreja]

ZABORAVI

Ako me sretnes negdje
u gradovima stranim
po kojima se muvam
u posljednje vrijeme

Sretni me
kao da me sreces prvi put
nismo li se mi vec negdje vidjeli
kazi i zaboravi

Zaboravi, dane koje smo
nekada zajedno i noci zaboravi
gradove kojima smo mjenjali imena
i ucrtavali u karte samo nama
dostupne

Onaj hlad pod maslinama
u nasoj uvali, uvali mirnih voda
otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio

Zaboravi da si ikada rekla
da me volis
i kako se nikada, nikada
necemo rastati
Treba zaboraviti naslove knjiga
koje smo zajedno citali
filmove koje smo gledali
Hemfri Bogarta i Kazablanku
narocito zaboravi

Ulicu divljih kestenova
s pocetka Tuskanca

I onaj nas poljubac na kisi
za koga bi znala reci
nikada necu zaboraviti
molim te zaboravi

I kada ti kazem da zaboravis
kazem ti to zato sto te volim
kazem ti to bez gorcine

Otvori oci ljubavi
nasim gradom prosli su tenkovi
odnijeli su sobom sve sto smo bili
znali, imali, zato, zaboravi

Cemu sjecanja
pogledaj kako tresnja u tvome vrtu
iznova cvjeta svakoga proljeca
nasmijesi se jutru koje dolazi
zagrli bjelinu novih dana i zaboravi

Kasno je vec dragana
hocu da kazem, zreli smo ljudi
to jest, nismo vise djeca

I znam da nije lako
i znam da mozda i boli
ali pokusaj, molim te
pokusaj zaboravi

I ako me sretnes
negdje u gradovima stranim
po kojima se muvam
u posljednje vrijeme

Sretni me
kao da me sreces prvi put
hej, nismo li se mi vec negdje vidjeli
kazi i zaboravi


Uzalud je budim

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

[kreja]

Da li znaš, i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
nekada...
Prašnjava slika i cesta od sna... curice...
drugova pjesma... u duši se budi djetinjstvo...
zamisli... miriše lipa.... i ljeto je tu...
kasnije snjegovi...
Pramen sam magle pod neonskim svijetlom u zimu...
Pričam ti... imao sam druga ko brata ja...
sada pustinja...
čežnjiva pisma... Pacifik od tuge i sjećanja...
kažu sudbina...
Ta kurva bol ime mora imati... i razlozi...
milion priča, al' svaka vodi samo do pustoši...
pitam da li znaš...
A znam da ne znaš niti cćš ikada shvatiti...
a i zašto bi...
Oprosti, to gorka tečnost iz mene gluposti govori...
nije nostalgija...
To je romantično, nevino čedo, spram ovih stanja...
neću da spominjem, rat i užase,
politiku, i slična sranja...
Neću da ponavljam... pravda ne postoji...
ta to je jasno bar...
Hoću da dopustim suzu ljubavi,
sa njom sam divan par.
Kasno je, znam... curi noć...
svaka je mala vječnost za mene.
da, znam, moraš poć,
o kako nervira kad zadnji autobusi se izgube...
pitam, ...da li znaš i ja sam nekada imao grad, ulice...
draga lica u dvorištu... pod kestenom stol...
ah, već sam ti pričao to.

[kreja]

Ružica Sokić (Beograd, 14. 12.1934 - 19.12.2013.) bila je clan je pozorišta Atelje 212. Dobitnica je nagrade „Velika Žanka“ 2007. i „Dobričinog prstena“ 2011. godine.

Rođena je 1934. u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista „Pravda“ Petra Sokića (1893 — 1964). Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkriti i potvrditi dar „rođene glumice“.
PostajNaslov: Ružica Sokić Ružica Sokić Sat610sub 27 lis - 17:43 Select/Unselect multi-quote Citiraj i odgovori
Hvala



Ružica Sokić (Beograd, 14. 12.1934 - 19.12.2013.) je bila srpska glumica. Bila je clan je pozorišta Atelje 212. Dobitnica je nagrade „Velika Žanka“ 2007. i „Dobričinog prstena“ 2011. godine.

Rođena je 1934. u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista „Pravda“ Petra Sokića (1893 — 1964). Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkriti i potvrditi dar „rođene glumice“.

Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (igrala je i u istimenom komadu G. Mihića u Ateljeu 212), te sporednom ulogom majke kojoj sin gine u borbi u „Užičkoj republici“ (Ž. Mitrović, 1974), za koju je takođe nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (npr. komedije B. Crnčevića i A. Popovića, televizijske serije „Ceo život za godinu dana“, „Rađanje jednog naroda“, „Zanati“, „Samci“ i dr.). Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja (npr. na Sterijinom pozorju, Nagrada Pavle Vuisić, Statueta zlatni ćuran, Statueta Joakim Vujić, Velika Žanka).Tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem“.

Filmografija:

1957. Doktor

1959. Novela od Stanca

1959. Laža i Paralaža

1960.-te

1960. Silan čovek

1961. Mića i Mikica

1961. Vojnik sa dva imena

1962. Prva ljubav

1962. Zvižduk u osam

1963. Adam i Eva

1963. Zemljaci

1964. One i on

1964. Komesar je dobričina

1964. Narodni poslanik (TV)

1964. Marš na Drinu

1965. Gorki deo reke

1965. Popodne jednog Fauna

1965. Devojka sa tri oca (TV)

1965. Koreni

1966. Njen prvi čaj

1966. Nameštena soba

1966. Vreme ljubavi

1967. Ljubav preko noći (TV)

1967. Sumnjivo lice (TV)

1967. Kad budem mrtav i beo

1967. Ljubavni sans

1967. Zabavlja vas Mija Aleksić (serija)

1967. Bokseri idu u raj

1967. Dim

1967. Probisvet (serija)

1967. Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P. T. T.

1967. Visoka hronika (serija)

1968. Prvoklasni haos (serija)

1968. Tuđe glave

1968. Ima ljubavi, nema ljubavi

1968. Trojica protiv svih... a žena četvrta

1968. Prijateljstvo, zanat najstariji (TV)

1968. Prava adresa

1968. Pedikirka

1968. Topčiderska reka

1969. Služavka

1969. Cross country

1969. Samci 2 (serija)

1969. Ne zovi me tatice

1969. Sedmina - Pozdravi Marijo

1969. Rađanje radnog naroda (serija)

1969. Ljubav i poneka psovka

1970.-te

1970. Udovištvo gospođe Holrojd

1970. Beli zečevi

1970. Burna noć

1971. Čarapa od sto petlji

1971. Ceo život za godinu dana (serija)

1971. Hronika palančkog groblja (serija)

1972. Razvojni put Bore Šnajdera (TV

1972. Glumac je, glumac (serija)

1972. Musa iz cirkusa

1972. Ženski razgovori (serija)

1972. Tragovi crne devojke

1972. Majstori (serija)

1973. Ljubavni slučaj sestre jednog ministra

1973. Veliki pronalazač (serija)

1973. Dubravka

1973. Brauningova verzija

1973. Bela košulja (TV)

1973. Samoća

1973. Bombardovanje Nju Hejvna

1973. Žuta

1973. Obraz uz obraz (serija)

1974. Ping bez ponga

1974. Jastuk

1974. Užička republika

1975. Poznajete li Pavla Plesa?

1975. Dvosobna kafana

1975. Hitler iz našeg sokaka

1976. Užička republika (serija)

1976. Vlajkova tajna

1976. Uspon i pad Žike Proje (serija)

1976. Babino unuče (serija)

1976. Kuhinja (TV)

1976. Čast mi je pozvati vas (serija)

1976. Čuvar plaže u zimskom periodu

1977. Kako upokojiti vampira (TV)

1977. Leptirov oblak

1977. Hajdučka vremena

1977. Ranjeni orao (TV)

1978. Nije nego

1978. Gospođa ministarka (TV)

1979. Pakleni otok

1980.-te

1980. Tebi moja Dolores

1980. Avanture Borivoja Šurdilovića

1980. Proleće života

1980. Kružna putovanja

1980. Vruć vetar (serija)

1981. Sestre

1981. 500 kada (TV)

1981. Useljenje

1981. Vojnici (serija)

1982. Savamala

1982. Tesna koža

1983. Korespondencija (TV)

1983. Ja sam tvoj bog

1984. Ne tako davno (serija)

1984. Dr (TV) G-đa Draga

1984. Vojnici Građanka

1985. Jelisavetini ljubavni jadi (TV)

1985. Priče iz bečke šume

1985. Ada

1986. Bal na vodi

1986. Majstor i Šampita

1986. Lude godine, VIII deo

1986. Tajna Laze Lazarevića

1987. Već viđeno Glumica

1987. Život u grobljanskoj (TV)

1987. I to se zove sreća (serija)

1987. Oktoberfest

1987. Tesna koža 2

1988. Roman o Londonu (serija)

1988. Srce i njena deca

1988. Šta radiš večeras

1988. Tesna koža 3

1989. Mister Dolar (TV)

1989. Sile u vazduhu (TV)

1989. Čudo u Šarganu (TV)

1989. Metla bez drške (serija)

1989. Seobe

1990.-te

1990. Gala korisnica: Atelje 212 kroz vekove

1990. Pokojnik (TV)

1991. Original falsifikata

1991. Kapetan duge plovidbe

1991. Bračna putovanja

1991. U ime zakona (serija)

1991. Tesna koža 4

1992. Knedle sa šljivama (TV)

1992. Tango argentino

1993. Raj

1993. Pun mesec nad Beogradom

1993. Teatar u Srba (serija)

1993. Policajac sa Petlovog Brda (serija)

1994. Želja zvana tramvaj (TV)

1995. Provalnik (TV)

1995. Znakovi (TV)

1995. Svadbeni marš

1995. Tamna je noć

1996. Dobro veče, deco (serija)

1995-1996. Srećni ljudi 2 (serija)

1996. Gore dole (serija)

1997. Pokondirena tikva (TV)

1999. Kaktusi i ruže (TV)

1999. Mejdan Simeuna Đaka (TV)

1999. Proputovanje Komšinica Vera (segment „Srebrni metak“)

2000.-te

2001. Normalni ljudi

2001. Sve je za ljude

2002. Zona Zamfirova

2004. O štetnosti duvana

2004. Skela (TV)

2004. Jelena (serija)

2004. Lift (serija)

2005. Bergmanova sonata (TV)

2005. Zvezde ljubavi

2005. Ljubav, navika, panika (serija)

2008. Naša mala klinika (serija)

2008. Budilnik

2008. Gorki plodovi

2009. Greh njene majke (serija)

2009. Kuku Vasa (serija)

[kreja]

Ružica Sokić – glumica od sto petlji: Inspiracija za Žutu - advokat Guberina.
Nikada nije zaboravljala da pomene ljude koji su učestvovali u oblikovanju njene
glumačke ličnosti.

JEDNA od najlepših ljudskih i profesionalnih osobina Ružice Sokić bila je da nikada nije zaboravljala da pomene ljude koji su učestvovali u oblikovanju njene glumačke ličnosti, partnere, nepravedno skrajnute kolege, prijatelje. Naravno, i učitelje. Za svog "dragog Jocu" kako su studenti s klase nazivali profesora Josipa Kulundžića govorila je da je imao strpljenja da "savlada" đake među kojima su bili Bata Živojinović, Nikola Simić, Tori Janković, dve Rade (Andrić i Đuričin) i ona, Ružica Sokić...
- Imao je najveći uticaj na formiranje moje ličnosti. Naučio me je kako da radim, da budem strpljiva i da umem da primam udarce. Naučio me je istini glume i života, mrzeo je laž, lukavost - svedočila je poznata glumica, ističući da je dragi profesor, da bi svi njegovi studenti dobili značajne uloge, napisao specijalno za njih dramski komad koji se zvao "Sudbine".
Svako je igrao svoju životnu istoriju, a Ružičina bi posle njenog odlaska s životne i umetničke scene - po mnogo čemu, mogla da bude inspirativna i za nečije stvaralačko delo.
- Naše vreme je uvek u rukama drugih, onih koji kreiraju glumačku sudbinu. Prvi put sam izašla na profesionalnu scenu s Radetom Markovićem 1958. godine. Na Crvenom krstu igrali smo u predstavi "Uspomena na dva ponedeljka", u režiji Soje Jovanović - ispričala je u razgovoru za "Novosti", povodom izlaska iz štampe njene knjige "Strast za letenjem" i pola veka karijere, naša glumica. - Dve godine sam bila bez angažmana, a onda mi je pomogao moj profesor Kulundžić i pozvao da na Terazijama zaigram sa Čkaljom, Brankom Mitić i Danicom Aćimac u predstavi "Tuđe dete". Za dalju karijeru presudan uticaj je imala predstava "Ljubavna zavist čerez jedne cipele" Joakima Vujića. Bilo je to na staroj sceni Ateljea 212 (u zgradi "Borbe"), uskočila sam umesto Renate Ulmanski. Tu me je videla Mira Stupica i obratila pažnju na mene...

Od njene generacije Mira Trailović je, zapravo, i stvorila kultni teatar, kojeg je odlikovao novi stil glume i osoben repertoar. Sloboda igranja i "poigravanja":
- Tu mogućnost su nam, između ostalog, dali moderni američki komadi. Imala sam sreću da zaigram u "Ko se boji Virdžinije Vulf", što je bilo važno za moj budući profesionalni put. Ni u jednom trenutku nisam bila prikraćena za bilo šta. Uostalom, i nas je bilo malo za pozorišne potrebe. Dobijala sam čarobne uloge.
Ružica je sa posebnim zadovoljstvom isticala da u kojem god da se pozorištu davao komad Ace Popovića, ona je u njemu igrala. Možda i zbog toga što ga u to vreme mnogi nisu razumeli.
- Kasnije sam koristila ta sredstva poigravanja i u drugim, realističnim komadima. Nakitim tekst, trčkam po sceni, malo oduzmem, malo dodam. I prva naša mamutska serija "Ceo život za godinu dana", nosila je njegov potpis. Zoran i ja igrali smo Živku i Živka.

Čuvena "Žuta" Gordana Mihića bila je prvo postavljena kao pozorišna predstava u Ateljeu, potom je snimljen i istoimeni film. Mnogo godina kasnije, glumica je otkrila "tajnu" ko joj je poslužio kao inspiracija za ovaj lik. Jedne večeri našla se u društvu advokata Veljka Guberine: njegova kratka žuta kosa, pege po licu u njoj su izazvale pomisao - a zašto ne bi pokušala s maskom koja će polaziti od nekih osobina advokatovog lika? Potom je našla neku staru periku, lice posula pegama i odjednom otkrila, u sebi i za sebe, rešenje! Do njega je stigla nesvakidašnjim postupkom - umesto od teksta ka spoljnjim obeležjima, pošla je obrnutim putem. I uspela. Žuta joj je donela 1972. godine "Zlatnu arenu" u Puli.


Vukica Strugar

[kreja]

Bezazlena naivnost

Ružica Sokić Kul-ruzica

ULOGA u predstavi, a potom i u filmu "Žuta" jedna je od, svakako, najmarkantnijih među četrdesetak uloga Ružice Sokić. Ali već za prvo značajnije ostvarenje ("Gorki deo reke" 1965) stiglo je priznanje: "Srebrna arena" na Pulskom festivalu. Dve godine kasnije, samo je potvrdila svoj veliki talenat u sjajnom filmu "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića, da bi 1974. godine usledila druga "Zlatna arena" - za "Užičku republiku".

Publika ju je odmah zavolela, kritika je lako prepoznala glumicu koja je donela "novu varijantu uzbudljive neposrednosti, naivne bezazlenosti i bezazlene naivnosti", sa suptilnim osećajem za meru. U istoj pozorišnoj kući, Ateljeu 212, provela je u stalnom angažmanu radni vek, punih 37 sezona. Nizale su se uloge i predstave koje su stvarale istoriju ne samo ovog teatra, jer Ružica je igrala i na ostalim beogradskim scenama: "Krmeći kas", "Čudo u Šarganu", "Kod lepog izgleda", "Ranjeni orao", "Korešpodencija", "Iz života kišnih glista", "Bergmanova sonata", "Janez", "Dugo putovanje u noć"...
- Imala sam sreću da od mladosti budem u Ateljeu. Ceo jedan život. A Atelje je u to vreme bio centar sveta. Mira Trailović je bila institucija, čudo. Volela je našu ekipu. Ne znam da li je prema svima bila pravedna. Ja sam se s njom sukobljavala, ali nije bila zlopamtilo. Naigrala sam se predstava. Ponekad sam samo po kostimu znala šta igram te večeri...

ZAUVEK DETE U knjizi "Strast za letenjem", ostavila je nežnu poruku drugom suprugu Mikiju Lukiću, saputniku do poslednjih dana:
- Dragi moj Miki, nemoj se mučiti da mi pomogneš da odrastem. Hoću da ostanem dete i da umrem kao dete. Sposobna za bes sada, kao i onda. To biće ne može ni sad, kao ni tad, da odvoji svest od razmišljanja. Više veruje u slučaj nego u sudbinu...

Bile su to čuvene godine Ateljea 212. Vreme velikih naslova, gostovanja na svetskim scenama, kao i neiscrpnog duha pozorišnog bifea čije se dogodovštine prepričavaju do naših dana. Ružica nikada nije ni pila ni pušila. Ipak, u tom zadimljenom prostoru volela je da sluša vrcava prepucavanja, a posebno je uživala u "duelima" Mihiza i Brane Crnčevića. Na našu molbu da ispriča neku do sada nepoznatu anegdotu iz bifea, uz pomalo stidljiv, pomalo šeretski osmeh, otkrila je.

Uf! Ima jedna, ne znam da li je za novine... Tih godina posebno sam volela da se šalim s Đuzom, mojim divnim partnerom. Jednom ga vidim kako stoji oslonjen na šank. Prišunjam se, uhvatim ga za "nezgodno" mesto i kažem tiho, na uvo: "Ne boj se, ja sam". Okrene se čovek, a ono nije Đuza! Nepoznat, zaprepašćen. Htela sam da padnem u nesvest. I sad pamtim njegov izraz lica. Inače, ne znam šta nam je bilo u to vreme. Postojao je neki trend glupiranja i adolescentnog ponašanja. Bili smo kao deca koja uživaju da pozvone na tuđa vrata, a onda pobegnu.
Tih godina se naša glumica i udala prvi put. Za gospodina Stejića, 1964. godine. Nije pripadao glumačkom svetu, ali je bio pravi virtuoz na gitari. Zabavljali su se osam godina, a kad je ovaj brodarski inženjer, "po karakteru i naravi izuzetna osoba, jedna od najboljih koje je srela u životu", trebalo da ode kao tehnička pomoć u Pakistan, predložio joj je da se venčaju. Tako je i bilo. U braku su proveli petnaest godina. Mnogo godina kasnije (kada je već bila u dugom i srećnom braku s ekonomistom Mikijem Lukićem) sreli su se na Kalenić pijaci. Gospodin Stejić je pošao da obiđe sestru, a Ružica mu je dala ružu da joj ponese:
- Moj dragi Miki me čeka već pomalo nervozan, žurimo kući na ručak, pa me usput pita: "Ko je taj čovek?" "Pa to je moj bivši muž!" Miki malo ćuti, pa kaže: "Srećan čovek" - s prepoznatljivim humorom zapisala je u knjizi sećanja "Strast za letenjem" naša glumica

[kreja]

[kreja]